Nos
 | Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika. |
| Nos | |
|---|---|
 Psi imaju veoma osetljiv nos | |
| Details | |
| Latinski | Nasus |
| Identifiers | |
| TA | A06.1.01.001 A01.1.00.009 |
| Anatomska terminologija | |
Nos sa nosnom dupljom predstavlja početni deo sistema organa za disanje. Nos je spolja obložen kožom. Sa unutrašnje strane koštano-hrskavičasta pregrada deli na levu i desnu nozdrvu. Nozdrve su obložene sluzokožom, čija je površina uvećana sa tri stepenasto postavljena nabora. Sluzokoža je pokrivena dlačicama i trepljama koje zadržavaju prašinu i mikroorganizme iz vazduha. U govoru, nos omogućuje rezonancu.
U gornjem delu nosne duplje smešteni su receptori čula mirisa. U nosnu duplju uliva se suzno-nosni kanal. Čestice mirisa lepe se i otapaju u sluzi koju proizvodi nos te tako šalju impulse u mozak a čovek oseća miris.
Kao dеo respiratornog sistema nos je primarni organ kroz koji ulazi zrak. U govoru, nos omogućuje rezonancu. Nos je takođe organ za miris, te se u nosnoj šupljini nalaze mirisne ćelije. Čestice mirisa lepe se i otapaju u sluzi koju proizvodi nos te tako šalju impulse u mozak i tako se oseća miris.
Kod kitova i delfina, nosni otvor je migrirao na vrh glave, omogućavajući lakše kretanje kroz vodu, dok je suprotno nos slona se izdužio u veliki mišićni i manipulativni organ zvani surla.
Izraz nos takođe se koristi za označavanje početka ili kraja nečega, kao na primer: „nos aviona“.
Delujući kao prvi interfejs između spoljašnjeg okruženja i delikatnih životinjskih pluća, nos kondicionira ulazni vazduh, u pogledu termalne regulacije i filtracije tokom respiracije, a isto tako omogućava senzornu percepciju mirisa.
Dlake unutar nozdrva filtriraju ulazeći vazduh, kao prva linija odbrane od čestica prašine, dima i drugih potencijalnih opstrukcija koje bi inače inhibirale respiraciju, i kao neka vrsta filtra protiv bolesti prenosivih vazduhom. Osim što deluje kao filter, sluz koja se proizvodi u nosu nadopunjava napor tela da održi temperaturu, a unosi i vlagu u integralne komponente respiratornog sistema. Kapilarne strukture nosa zagrevaju i vlaže vazduh koji ulazi u telo; kasnija, ova uloga održavanja vlažnosti stvara uslove u kojima alveole mogu adekvatno da razmenjuju O2 za CO2 (npr., respiracija) unutar pluća. Tokom izdisanja, kapilare zatim pomažu u povraćaju dela vlage.
Vlažni nos[1] pasa je koristan za percepciju pravca.[2] Osetljivi hladni receptori u koži detektuju mesto gde je nos najhladniji i to je pravac iz koga dati miris koji životinja upravo nanjušila dolazi.[3]
Kod vodozemaca i riba dvodihalica, nozdrve se otvaraju u male vrećice, koje se imaju otvore u pravcu usta kroz hoanu (Apertura nasalis posterior). Te vrećice sadrže male količine olfaktornog epitelijuma, koji, u slučaju beznogih vodozemaca, takođe imaju nekoliko susjednih pipaka. Uprkos opšte strukturne sličnosti sa vodozemačkim, nozdrve riba dvodihalica se ne koriste u respiraciji, pošto te životinje dišu kroz usta. Vodozemci isto tako imaju vomeronazalni organ, obrubljen olfaktornim epitelom, međutim, za razliku od onih kod amniota, to je generalno jednostavna vreća koja, izuzev kod salamandera, ima malo veze sa ostatkom nazalnog sistema.[4]
Kod gmizavaca, nazalna komora je generalno veća, sa hoanom lociranom znatno dalje nazad u gornjem delu usta. Kod krokodila, komora je izuzetno duga, što pomaže životinji da diše dok je delimično zaronjena. Nazalna komora gmizavaca je podeljena u tiri dela: anteriorni vestibul, glavnu mirisnu komoru, i posteriorno nazofarinks. Mirisna komora je obložena olfaktornim epitelom na njenoj gornjoj površini i poseduje brojne turbinate (conchae nasales) kojima se povećava senzorna površina. Vomeronazalni organ je dobro razvijen kod guštera i zmija, kod kojih nije više povezan sa nazalnom šupljinom, već se direktno otvara na gornju stranu usta. On je manji kod kornjača, kod kojih zadržava svoju originalnu nazalnu vezu, a odsutan je kod odraslih krokodila.[4]
Ptice imaju sličan nos sa gmizavcima, s nozdrvama lociranim na gornjem zadnjem delu kljuna. Pošto one generalno imaju slabo čulo mirisa, olfaktorna komora je mala, mada su turbinate prisutne, što ponekad daje kompleksnu strukturnu sličnost sa sisarima. Kod mnogih ptica, uključujući golubove i živinu, nozdrve su pokrivene rožnatim zaštitnim štitom. Vomeronazalni organ ptica je bilo nedovoljno razvijen ili potpuno odsutan, u zavisnosti od vrste.[4]
Spoljašnji nos ima: koren (lat. radix nasi),[5] hrbat (lat. dorsum nasi) i vrh (lat. apex nasi). Vazduh ulazi u spoljašnji nos kroz parne otvore nosnice (nares) koje omeđuju nosna krila (lat. alae nasi). Podlogu (infrastrukturu) spoljašnjeg nosa čine kosti ličnog skeleta i hrskavice. Koštanu podlogu daje nosni deo čeone kosti, čeoni nastavak gornje vilice i nosne kosti.
Nosne hrskavice sastoje se od:
- parne hrskavične ploče trouglastog oblika (triangularne hrskavice, lat. cartilago nasi lateralis, a nalazi se s obe strane septalne hrskavice
- zavijene parne hrskavice (lat. cartilago alaris major) u nosnom vršku
- hrskavičnih pločica (lat. cartilagines alares minores) smeštene uz cartilage alaris major
- malih hrskavičnih prutića (lat. cartilagines nasals accesoriae)
Koža nosa može biti različite debljine sa dosta žlezda lojnica i dlaka. Na nosnom hrptu i na lateralnim stranama nosa ona je pomična dok je na nosnim krilima čvrsto vezana za podlogu. Prema licu nos je omeđen u području krila nazolabijalnom brazdom, a između nosa i gornje usne nalazi se nazolabijalni ugao. Ako je ugao blizu pravog kuta, nosnice su horizontale, a ako je ugao tup nosnice su odignute, a ako je ugao oštar one su nagnute prema dole i nazad. Zadnja dva položaja nosnica prave poteškoće u disanju jer otklanjaju vazdušnu struju pri respiraciji. Postoje tri antropološka tipa nosa, to su leptorini, mezorin i platirini nos, takozvani uski, srednje široki i široki nos. Na ulazu u nos nalaze se dlake (vibrissae) koje su jako dobro razvijene kod starijih ljudi.
Apertura piriformis čini spoljni rub koštanog dela nosne piramide,[6] njen oblik i širina mogu varirati, a najčešće je kruškolika. Postoje raznoliki tipovi i oblici spoljašnjeg nosa od kojih se neki s obzirom na izraženost mogu smatrati deformitetima. Deformiteti nosa mogu biti urođeni i stečeni. Oni mogu biti samo u koštanom ili samo u hrskavičnom delu nosa, ili na granici kosti i hrskavice.
Infrastruktura spoljašnjeg nosa se deli na fiksni deo, relativno fiksni i mobilni (pokretni) deo. Fiksni deo infrastrukture spoljnog nosa čine nosne kosti i čeoni nastavci maksile, tj. svi koštani delovi koji omeđuju aperaturu piriformis. Vrh nosa čine leva i desna alarna hrskavica koja je upravo na tom mestu previjena. Ako se gleda nosna piramida s unutrašnje strane koju prekriva sluzokoža mogu se videti morfološki detalji. Granicu vestibuluma nosa i nosne šupljine, tj. granicu sluznice i kože čini limen nasi, donji rub lateralne hrskavice. Hrskavični deo septum i hrskavice ostatci su primitivne hrskavične nosne čaure. U području spoljašnjeg nosa nalazi se tanki sloj poprečnoprugastih mišićnih niti koje obavljaju razne funkcije pri disanju. Arterije koje opskrbljuju spoljašnji nos dolaze od lične i očne arterije. Vensku krv spoljnog nosa skuplja facijalna vena tzv. angularna vena.
|
Za više informacija pogledajte članak Rinoplastika |
Jedno od najčešćih zdravstvenih stanja koja obuhvataju nos su krvarenja nosa (u medicini: epistaksa). Većina njih se javlja u Kiselbahovom pleksusu. Nazalno začepljenje je čest simptom infekcija ili drugih zapaljenja nazalne obloge (rinitis), kao što je pri alergijskom rinitisu ili vazomotornom rinitisu (usled zloupotrebe nazalnog spreja). Većina tih stanja takođe uzrokuje anosmiju, što je medicinski termin za gubitak mirisa. Ovo se može desiti i pri drugim uslovima, na primer nakon traume, usled Kalmanovog sindroma ili Parkinsonove bolesti.
Kod dece, nos je često destinacija za strana tela.[7] Nos je podložan pojavi promrzlina. Nazalno crvenilo je znak respiratornih poteškoća koje uzrokuju širenje nozdrva pri udisanju.
Zbog posebne prirode snabdevanja krvlju ljudskog nosa i okolnih oblasti, moguće je za retrogradne infekcije da se iz nazalne oblasti prošire na mozak. Iz tog razloga, područje od uglova usta do mosta nosa, uključujući nos i gornju vilicu, je poznata kao trougao opasnosti lica.
Specifične sistemske bolesti, infekcije ili drugi uslovi koji mogu dovesti do uništenja dela nosa (na primer, nosnog mosta ili perforacija nosne septule) su rinofima, rak kože (na primer, bazocelularni karcinom), granulomatoza sa poliangitisom, sistemski eritemski lupus, reumatoidni artritis, tuberkuloza, sifilis, lepra ili izlaganje kokainu, hromijumu ili toksinima. Nos može da bude stimulisan da raste pri akromegaliji.
Hirurški postupak za korigovanje problema disanja usled poremećaja u nosnim strukturama naziva se Rinoplastika, i to je isto tako procedura koja se koristi za kozmetičku hirurgiju, koja se obično naziva „nosni posao”. Za hirurške procedure rinoplastike nos je mapira u brojne podjedinice i segmente. Time je obuhvaćeno devet estetskih nosnih podjedinica i šest estetskih nosnih segmenata.
Neki lekovi se mogu nazalno davati. Nazalna administracija može da obuhvata sprejeve za nos i topikalne tretmane.
Neki ljudi biraju da imaju kozmetičku operaciju zvanu rinoplastika, da bi promenili izgled svog nosa. Nosni pirsing je isto tako česta pojava, i ono može da bude urađeno na nosnici, septumu ili mostu.
U Novom Zelandu, pritiskanje nosa („hongi”) je tradicionalni početak pozdrava među Maorima.[8] Međutim, u današnje vreme je to uglavnom ograničeno na određene tradicionalne proslave.[9]
Hanazuka monument čuva kao svetkovinu osakaćene noseve najmanje 38.000 Koreanaca ubijenih tokom japanskih invazija u Koreji od 1592. do 1598.[10]
Septilna hrskavica se može uništiti putem dugotrajnog nazalnog udisanja droga, kao što je kokain. Ovo zatim može da dovede do šireg kolapsa nosnog skeletona.
Čačkanje nosa je česta i u znatnoj meri tabuisana navika. Medicinski rizici uključuju širenje infekcija, uzrokovanje krvarenja, i u retkim slučajevima perforacija nosne pregrade. Kad postane kompulsivno, naziva se rinotileksomanijom. Brisanje nosa rukom, obično se naziva „alergijskim pozdravom”, i isto tako se smatra vidom tabu ponašanja. Ova navika takođe može da dovede do širenja infekcija. Habitualno, kao i brzo ili grubo brisanje nosa, može da dovede do naboravanja (poznatog kao poprečni nosni nabor ili žleb) koje ide preko nosa, i može da dovede do trajnog fizičkog deformiteta uočljivog u detinjstvu i odraslom dobu.[11][12]
Fetišizam nosa (ili nazofilija) je seksualni partijalizam za nos.
U pojedinim azijskim zemljama, kao što su Kina, Japan, Južna Koreja, Malezija, Tajland i Bangladeš, rinoplastika je uobičajena radi stvaranja razvijenijeg nosnog mosta ili „visokog nosa”.[13] Slično tome, „samostalna podizanja nosa” pospešena kozmetičkim pomagalima sa višekratnom primenom su stekla popularnost i u prodaji su u mnogim azijskim zemljama.[14][15][16] Visoko-premošćeni nos je uobičajeni ideal lepote u mnogim azijskim kulturama koji proističe iz ideala lepote drevne Kine i Indije.[17][18]
Klajv Finlejson iz Gibraltarskog muzeja navodi da su neandertalni nosevi predstavljali adaptaciju na hladnoću.[19] Tod Rae iz |Američkog muzeja istorije prirode napominje da su studije na primatima i arktičkim životinjama pokazale da dolazi do smanjenja veličine sinusa u ekstremno hladnim oblastima, pre nego do uvećanja koje bi bilo u skladu sa Alenovim pravilom.[20] Stoga Tod zaključuje da je dizajn velikog i prognatskog neandertalnog nosa evoluirao za potrebe toplije klime Srednjeg istoka i da se zadržao kad su neandertalci dospeli u Evropu.[20]
Mikel Ernandez iz Departmana biologije životinja na Univerzitetu u Barseloni smatra da je „visok i uzak nos Eskima” i neandertalaca jedna „adaptacija na hladno i suvo okruženje”, jer doprinosi zagrevanju i hidrataciji vazduha i „vraćanju toplote i vlage iz iskorišćenog vazduha”.[21]
Jedan članak objavljen u spekulativnom časopisu Medicinske hipoteze sugeriše da je oblik nosa posledica promene ugla lobanje nakon ljudskih skeletalnih izmena uzrokovanih bipedalizmom. Ovo je promenilo oblik lobanje uzrokujući, zajedno sa promenom ishrane, morfološko smanjenje relativne veličine viličnog sinusa i donje vilice i putem toga „istiskivanje” izbočina većine prednjih delova lica u većoj meri unapred, i stoga povećanje istaknutosti nosa i modifikovanje njegovog oblika.[22]
Hipoteza o vodenim majmama povezuje nos sa hipotetičkim periodom vodene adaptacije u kome su nadole usmerene nozdrve i fleksibilni usni žleb sprečavali ulaz vode u nazalne otvore.[23] Teorija nije generalno prihvaćena od strane vodećih naučnika iz oblasti evolucije čoveka.[24]
Stiven Džej Guld je primetio da su veći nosevi manje neotenični,[25][26] posebno veliki „grčki” nos.[27] Žene imaju manje noseve nego muškarci zbog toga što nisu imale povećanu sekreciju testosterona u mladosti.[28] Manji nosevi, zajedno sa drugim neoteničnim osobinama kao što su velike oči i pune usne, se generalno smatraju privlačnijim na ženama.[29] Vernerov sindrom je stanje koje uzrokuje pojavu prevremenog starenja. Ono uzrokuje izgled koji „nalikuje na pticu” zbog sužavanja nosa.[30] Za razliku od toga, Daunov sindrom, neotenirajuće stanje,[31] uzrokuje sravnjivanje nosa.[32]
- ↑ „Rhinarium, -arium”. Webster's Third New International Dictionary (Unabridged izd.). Encyclopædia Britannica, Inc. 1986.
- ↑ Ankel-Simons 2000: str. 349–350
- ↑ Dijkgraaf S.;Vergelijkende dierfysiologie;Bohn, Scheltema en Holkema. 1978. ISBN 978-90-313-0322-9. pp.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Romer & Parsons 1977: str. 453–458
- ↑ „Root of nose - radix nasi”.
- ↑ Zilles, Karl; Tillmann, Bernhard (1. 1. 2010). Anatomie. Springer. str. 96. ISBN 978-3-540-69483-0.
- ↑ „Foreign Body, Nose”. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2008. Pristupljeno 16. 12. 2008.
- ↑ Derby, Mark (septembar 2013). „Ngā mahi tika”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Arhivirano iz originala na datum 8. 9. 2017. Pristupljeno 8. 9. 2017.
- ↑ „Greetings! Hongi Style! – polynesia.com | blog” (en-US). polynesia.com | blog. 24. 3. 2016. Arhivirano iz originala na datum 18. 9. 2017. Pristupljeno 18. 9. 2017.
- ↑ Sansom, Sansom & Bailey 1961: str. 360
- ↑ Pray 2005: str. 221
- ↑ „Archived copy”. Arhivirano iz originala na datum 22. 6. 2012. Pristupljeno 25. 11. 2012. White Line on Nose in Children
- ↑ „Miss Universe Malaysia pageant contestants 'look too western'”. Arhivirano iz originala na datum 22. 9. 2016.
- ↑ Strochlic, Nina (6. 1. 2014). „DIY Plastic Surgery: Can You Change Your Face Without Going Under the Knife?”.
- ↑ „PressReader.com - Connecting People Through News”. www.pressreader.com. Arhivirano iz originala na datum 6. 12. 2017.
- ↑ „NOSE SHAPER, shybuy.lk”. shybuy.lk. Arhivirano iz originala na datum 5. 6. 2017. Pristupljeno 10. 11. 2018.
- ↑ Abramson 2011: str. 88
- ↑ Johann Jakob Meyer (1989). Sexual Life in Ancient India: A Study in the Comparative History of Indian Culture. Motilal Banarsidass Publ.. str. 433. ISBN 978-81-208-0638-2. Arhivirano iz originala na datum 2. 5. 2018.
- ↑ Finlayson, C (2004). Neanderthals and modern humans: an ecological and evolutionary perspective. Cambridge University Press. str. 84. ISBN 978-0-521-82087-5.
- ↑ 20,0 20,1 Rae, T.C. (2011). „The Neanderthal face is not cold adapted”. Journal of Human Evolution 60 (2): 234-239. DOI:10.1016/j.jhevol.2010.10.003. ISSN 0047-2484. PMID 21183202.
- ↑ Hernández, M.; Fox, C. L.; Garcia-Moro, C. (1997). „Fueguian cranial morphology: The adaptation to a cold, harsh environment”. American Journal of Physical Anthropology 103: 103-117. DOI:10.1002/(SICI)1096-8644(199705)103:1<103::AID-AJPA7>3.0.CO;2-X. PMID 9185954.
- ↑ Mladina, R; Skitarelić, N; Vuković, K (2009). „Why do humans have such a prominent nose? The final result of phylogenesis: a significant reduction of the splanchocranium on account of the neurocranium”. Med Hypotheses 73 (3): 280-3. DOI:10.1016/j.mehy.2009.03.045. PMID 19442453.
- ↑ Morgan, Elaine (1997). The Aquatic Ape Hypothesis. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-63518-0.
- ↑ Meier, R (2003). The complete idiot's guide to human prehistory. Alpha Books. str. 57-59. ISBN 978-0-02-864421-9.
- ↑ Montagu, A. (1989). Growing Young. Bergin & Garvey: CT.
- ↑ Choi, Charles Q. (1. 7. 2009). „Being More Infantile May Have Led to Bigger Brains”. Scientific American.
- ↑ Gould, S.J. (1996). The mismeasure of man. Norton and Company: NY.
- ↑ Jean-Baptiste de Panafieu, P. (2007). Evolution. Seven Stories Press, USA.
- ↑ Jones, Doug (1995). „Sexual Selection, Physical Attractiveness, and Facial Neoteny: Cross-cultural Evidence and Implications”. Current Anthropology 36 (5): 723-48. DOI:10.1086/204427. JSTOR 2744016.
- ↑ Leistritz, F. NCBI. Werner Syndrome. Pristupljeno Jun 2, 2011, from „Archived copy”. Arhivirano iz originala na datum 18. 1. 2017. Pristupljeno 31. 8. 2017.
- ↑ Opitz, John M.; Gilbert-Barness, Enid F. (2005). „Reflections on the pathogenesis of Down syndrome”. American Journal of Medical Genetics 37: 38-51. DOI:10.1002/ajmg.1320370707. PMID 2149972.
- ↑ Fuente: Series de porcentajes obtenidas en un amplio estudio realizado por el CMD (Centro Médico Down) de la Fundación Catalana del Síndrome de Down Arhivirano 2011-05-28 na Wayback Machine-u, sobre 796 personas con SD. Estudio completo en Josep M. Corretger et al (2005). Síndrome de Down: Aspectos médicos actuales. Ed. Masson, para la Fundación Catalana del Síndrome de Down. . ISBN 978-84-458-1504-5. pp. 24-32
- Finlayson, C (2004). Neanderthals and modern humans: an ecological and evolutionary perspective. Cambridge University Press. str. 84. ISBN 978-0-521-82087-5.[mrtav link]
- Meier, R (2003). The complete idiot's guide to human prehistory. Alpha Books. str. 57-59. ISBN 978-0-02-864421-9.
- Morgan, Elaine (1997). The Aquatic Ape Hypothesis. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-63518-0.
- Johann Jakob Meyer (1989). Sexual Life in Ancient India: A Study in the Comparative History of Indian Culture. Motilal Banarsidass Publ.. str. 433. ISBN 978-81-208-0638-2. Arhivirano iz originala na datum 2. 5. 2018.
- Abramson, Marc S. Identity in Tang China (2011). Ethnic. University of Pennsylvania Press. str. 88. ISBN 978-0-8122-0101-7. Arhivirano iz originala na datum 2. 5. 2018.
- Pray, W. Steven (2005). Nonprescription Product Therapeutics. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-3498-1.
- Romer, Alfred Sherwood; Parsons, Thomas S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. str. 453-458. ISBN 978-0-03-910284-5.
- Sansom, George; Sansom, Sir; Bailey, George (1961). A History of Japan, 1334–1615. Stanford studies in the civilizations of eastern Asia. Stanford University Press. str. 360. ISBN 978-0-8047-0525-7. »Visitors to Kyoto used to be shown the Minizuka or Ear Tomb, which contained, it was said, the noses of those 38,000, sliced off, suitably pickled, and sent to Kyoto as evidence of victory.«
- Zilles, Karl; Tillmann, Bernhard (1. 1. 2010). Anatomie. Springer. str. 96. ISBN 978-3-540-69483-0.
- Ankel-Simons, Friderun (2000). Primate anatomy: an introduction. San Diego: Academic Press. str. 349-350. »In most mammals we find a moist and shiny glandular area around the nostrils....«
- Moore, Keith L; Dalley, Arthur F. (1999). Clinically Oriented Anatomy. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins.
- „Laminated dorsal beam graft to eliminate postoperative twisting complications”. Archives of Facial Plastic Surgery 9 (4): 285-9. 2007. DOI:10.1001/archfaci.9.4.285. PMID 17638765.
- „The use of expanded polytetrafluoroethylene (Gore-Tex) in rhinoplasty”. Aesthetic Plastic Surgery 31 (4): 345-8. 2007. DOI:10.1007/s00266-007-0037-z. PMID 17549553.
- „Upper lateral cartilage-sparing component dorsal hump reduction in primary rhinoplasty”. The Laryngoscope 117 (6): 990-6. jun 2007. DOI:10.1097/MLG.0b013e31805366ed. PMID 17545863.
- „Restorative rhinoplasty in the aging patient”. The Laryngoscope 117 (5): 803-7. maj 2007. DOI:10.1097/01.mlg.0000248240.72296.b9. PMID 17473672.
- „Long-term patient satisfaction after revision rhinoplasty”. The Laryngoscope 117 (6): 985-9. jun 2007. DOI:10.1097/MLG.0b013e31804f8152. PMID 17460577.
- „Reducing the incidence of revision rhinoplasty”. The Journal of Otolaryngology 36 (2): 130-4. april 2007. DOI:10.2310/7070.2007.0012. PMID 17459286.
- „Open vs closed approach to the nasal pyramid for fracture reduction”. Archives of Facial Plastic Surgery 9 (2): 82-6. 2007. DOI:10.1001/archfaci.9.2.82. PMID 17372060.
- „Open rhinoplasty for African-American noses”. The British Journal of Oral & Maxillofacial Surgery 45 (7): 561-6. oktobar 2007. DOI:10.1016/j.bjoms.2007.01.011. PMID 17350737.
- „Applications of porcine dermal collagen (ENDURAGen) in facial plastic surgery”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America 15 (1): 113-21, viii. februar 2007. DOI:10.1016/j.fsc.2006.10.007. PMID 17317562.
- „Broad nasal bone reduction: an algorithm for osteotomies”. Plastic and Reconstructive Surgery 119 (3): 1044-53. mart 2007. DOI:10.1097/01.prs.0000252504.65746.18. PMID 17312512.
- Gubisch, W. (novembar 2006). „Twenty-five years experience with extracorporeal septoplasty”. Facial Plastic Surgery 22 (4): 230-9. DOI:10.1055/s-2006-954841. PMID 17131265.
- „Total skeletal reconstruction of the nasal dorsum”. Archives of Otolaryngology—Head & Neck Surgery 132 (11): 1183-8. novembar 2006. DOI:10.1001/archotol.132.11.1183. PMID 17116812.
- „Seagull wing graft: a technique for the replacement of lower lateral cartilages”. Archives of Facial Plastic Surgery 8 (6): 396-403. 2006. DOI:10.1001/archfaci.8.6.396. PMID 17116787.
- „Revision rhinoplasty using porous high-density polyethylene implants to re-establish ethnic identity”. Aesthetic Plastic Surgery 30 (6): 679-84; discussion 685. 2006. DOI:10.1007/s00266-006-0049-0. PMID 17093875.
- „Difficult revision case: Overaggressive resection”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America 14 (4): 411-5, viii. novembar 2006. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.009. PMID 17088190.
- „Difficult revision case: Two previous septo-rhinoplasties”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America 14 (4): 407-9, viii. novembar 2006. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.013. PMID 17088189.
- Toriumi, D. M. (novembar 2006). „Difficult revision case: Foreshortened nose and severe alar retraction, two prior rhinoplasty surgeries.”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America 14 (4): 401-6, viii. DOI:10.1016/j.fsc.2006.06.012. PMID 17088188.
- Van Cauwenberge, P; Sys, L; De Belder, T; Watelet, JB (februar 2004). „Anatomy and physiology of the nose and the paranasal sinuses.”. Immunology and allergy clinics of North America 24 (1): 1-17. DOI:10.1016/S0889-8561(03)00107-3. PMID 15062424.
- Jones, N (23. 9. 2001). „The nose and paranasal sinuses physiology and anatomy.”. Advanced drug delivery reviews 51 (1-3): 5-19. PMID 11516776.
- Eibye-Jacobsen (2001). „Are the supportive structures of the tardigrade pharynx homologous throughout the entire group?”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research 39: 1. DOI:10.1046/j.1439-0469.2001.00140.x.
- Elzinga, R. J. (1998). „Microspines in the alimentary canal of arthropoda, onychophora, annelida”. International Journal of Insect Morphology and Embryology 27 (4): 341. DOI:10.1016/S0020-7322(98)00027-0.
- Graham, A; Richardson, J (2012). „Developmental and evolutionary origins of the pharyngeal apparatus”. EvoDevo 3 (3): 24. DOI:10.1186/2041-9139-3-24. PMC 3564725. PMID 23020903.
- Simkins, C. S. (1943). „Functional anatomy of the Eustachian tube”. Archives of Otolaryngology–Head and Neck Surgery 38 (5): 476-484. DOI:10.1001/archotol.1943.00670040495009.
- From the Nose to the Eustachian Tube: Information, videos, tips for diving
- Your Nose: The Guardian Of Your Lungs
