Пређи на садржај

Дионизијски фестивал

Извор: Wikipedija

Дионизије или Дионизијске игре је назив за велики вјерски фестивал који се одржавао у древној Атени у част бога Диониза. Главни догађај игара је било извођење трагедија и, од године 487. пне. комедија. То је био други најважнији градски фестивал након Панатенејског. Постојале су Сеоске или Мале Дионизије и Градске или Велике Дионизије, које су се одржавале у различитим годишњим добима. Такођер су представљале важан дио Дионизијских мистерија.

Сеоске Дионизије

[уреди | уреди извор]
Казалиште у атичкој деми Торику

Дионизије су изворно биле сеоски фестивал, који се одржавао у атичком граду Елеутери (старогрчки: Διονύσια τὰ κατ' ἀγρούς / Дионyсиа та кат' агроус) и вјеројатно је прослављао узгој винове лозе. Сеоске Дионизије одржаване су зими, у мјесецу посејдеону (студени/просинац). Средишњи је догађај чинила једна поворка (πομπή /помпе), у којој су тзв. "фалофори" (φαλλοφόροι = "носачи фалуса") носили фалусе (φαλλοί) као симболе плодности. Међу другим судионицима биле су "канефоре" (κανηφόροι = дјевојке које носе кошаре), "обелијафори" (ὀβελιαφόροι, који су носили комаде круха), "скафефори" (σκαφηφόροι, који су носили друге дарове), "хидрафори" (ὑδριαφόροι, који су носили посуде с водом), те "аскофори" (ἀσκοφόροι, који су носили посуде с вином).

Након свечане поворке слиједила су натјецања у плесу и пјевању, а корови су се натјецали у изведби дитирамба, сваки предвођен својим корегом. На неким сеоским фестивалима организиране су и драмске изведбе, вјеројатно оних трагичких и комичких комада који су претходно већ приказани на Градским Дионизијама. Представе су приказиване углавном у већим атичким градовима, као што је Пиреј, али и у околним атичким демама, нпр. у Колиту (Κολλυτός),[1] Ексони (Αἰξωνή), Елеузини и Торику.[2]

Како је свака атичка дема организирала свој фестивал у различитим данима, гледатељи су тијеком једне сезоне могли судјеловати на више светковина. За грађане Атене то је била и прилика да отпутују ван града ако то ниси могли урадити тијеком остатка године. Различито вријеме одржавања Сеоских Дионизија значио је и да путујућа удружења глумаца могу наступити у више градова тијеком сезоне фестивала.[3]

Аристофан, велики грчки комедиограф, пародира Сеоске Дионизије у својој комедији Ахарњани: главни јунак Дикеопол на свом имању приређује ову светковину и организира малу поворку, у којој је његова кћи канефора, два роба носе фалусе, сам Дикеопол пјева једну опсцену пјесму, а његова их супруга проматра с крова.[4][5] Дикеополова је пјесма можда од оне врсте из које је ― према Аристотелу ― настала комедија.[6]

Градске Дионизије

[уреди | уреди извор]

Поријекло

[уреди | уреди извор]

Градске Дионизије (Διονύσια τὰ ἐν Ἄστει / Дионyсиа та ен Астеи), познате и као Велике Дионизије (Διονύσια τὰ Μεγάλα / Дионyсиа та Мегала), биле су урбани дио Дионизове светковине, и можда су први пут организиране за вријеме Пизистратове тираниде у 6. стољећу пне. Тај се фестивал одржавао од 9. до 13. елафеболиона (ожујак/травањ), дакле три мјесеца након сеоских Дионизија, првобитно вјеројатно да би се прославио крај зиме и почетак жетве. Према традицији, овај градски фестивал установљен је кад је Елеутера, која се налазила на граници Атике и Беотије, одлучила постати дијелом Атике. Традиција даље каже да су становници Елеутере донијели један Дионизов кип у Атену, но Атењани су га испрва одбили примити. Диониз је тад казнио Атену пославши на њу болест, која је нападала мушке гениталије и која се повукла тек кад су Атењани одлучили прихватити култ Диониза. Тај се догађај обиљежавао сваке године поворком грађана тијеком Градских Дионизија, у којој су ношени фалуси, као и Дионизов кип, који је полаган у казалишту на јужном обронку Акрополе.[5]

Овај градски фестивал установљен је релативно касно. За његову организацију било је одговоран архонт епоним, а не архонт базилеус, који је иначе био надлежан за вјерске фестивале од утемељења те функције у 7. стољећу пне.[7]

Поворка и проагон

[уреди | уреди извор]

Архонт је с припремама за Градске Дионизије почињао одмах по свом избору на тај положај, и тако што би поставио своје помоћнике, и то двојицу који су носили наслов пáредрои (πάρεδροι = "присједници", дословно: "они који сједе до некога")[8] и десеторицу с насловом епимелēтаи (ἐπιμεληταί = "повјереници"),[9] који ће му помоћи у организацији фестивала. Првог дана фестивала приређивана је помпē, тј. помпа или поворка, у којој су грађани, метеци и представници атенских клерухија ишли до Дионизова казалишта на јужној падини Акрополе, носећи дрвени кип Диониза Елеутерија. Као и на Сеоским Дионизијама, и овде су на штаповима ношени фалуси, направљени од бронзе или дрвета, а на колима су вукли један фалус много већих димензија. Носачи кошара, воде и вина такођер су судјеловали, као и на Сеоским Дионизијама.[5]

На врхунцу моћи атенске поморске државе половином 5. стољећа пне. у поворци су ношени и различити предмети, дарови и оружје, који су показивали снагу Атене. Вођени су и бикови намијењени за жртвовање у казалишту. Међу најупечатљивијим судионицима поворке били су корези (χορηγοί, дословно "коровође"), обучени у скупоцјену и богато украшену одјећу. Након поворке корези су представљали своје корове за натјецање у извођењу дитирамба. Ова лирска натјецања дјечачких и мушких корова, који су пјевали дитирамб, држана су изузетно важним,[10] и у њима су судјеловали најбољи свирачи на аулосу те познати пјесници, као нпр. Симонид са Кеја и Пиндар. Након овог натјецања бикови су приношени на жртву и приређивана је гозба за све грађане Атене. Слиједила је друга поворка, кōмос (κῶμος), која се највјеројатније састојала од бучне теревенке која је пролазила улицама града.

Сљедећег дана драматичари би обзнанили наслове својих драма које ће бити приказане, а суци би били изабрани жријебом, што се називало проагōн (προαγών, дословно = "преднатјецање"). Није познато гдје се проагōн првобитно оџавао, но од половине 5. стољећа пне. приређиван је у Перикловом Одеону у подножју Акрополе. Тијеком проагōна одавана је и почаст истакнутим грађанима, а често о странцима, који су на неки начин у протеклих годину дана задужили Атену. За вријеме пелопонеског рата дјеца чији су очеви погинули у боју такођер су извођена на позорницу Одеона, можда у знак штовања према њиховим очевима. Проагōн се понекад користио као и прилике за друге објаве, као нпр. кад је 406. пне. том приликом обзнањена смрт славног трагичког пјесника Еурипида.

Драмске представе

[уреди | уреди извор]
Дионизово казалиште у Атени

Након поворке Дионизово је казалиште било очишћено жртвовањем једног бика. Према традицији, први који је на Дионизијама приказао трагедију био је драматичар и глумац Теспид (од чијег имена можда потјече ријеч "теспијски"), и то 534. пне. За награду је наводно добио једног јарца, једног од Дионизових симбола, а та "награда" можда указује на поријекло ријечи "трагедија" (τραγῳδία, дословно "јарчја пјесма").

Драмске су представе приказиване од 11. до 14. дана мјесеца елафеболиона, премда и данас постоје спорови о томе што је точно којег дана приказивано. Но претпоставља се да су све комедије извођене у једном дану, а по један дан био је одређен за сваку од укупно три тетралогије,[10] а сваку су чиниле три трагедија и једна сатирска игра.[11] Већина данас сачуваних грчких трагедија, укључујући Есхилове, Софоклове и Еурипидове, приказане су у Дионизовом казалишту. У првом су реду сједели архонти, епимелети и суци, који су носили наслов "агонотети" (ἀγωνοθἐται / агонотхетаи).

Комичке су представе вјеројатно уведене 487. пне.[12] Натјецала су се наприје тројица, а од 4. стољећа пне. петорица пјесника с по једном комедијом.[10] До 449. пне. награде су додијељиване само пјесницима, но након тога признање је одавано и глумцима. I поред увријеженог мишљења да су комедије биле од мање важности, држало се великом чашћу добити награду за изведбу комичке представе на Градским Дионизијама. Већа пажња посвећивала се комедији на Ленејском фестивалу, који је претходио Дионизијама, и гдје су се награде за комичке представе почеле додијељивати од 442. пне.[11]

Огромна продукција трагедија наставила се без станке тијеком прве три четвртине 4. стољећа пне., а неки испитивачи то раздобље и сматрају наставком класичног доба. Премда је већи дио тих дјела данас изгубљен, понекад без икаква трага, опћенито се држи да су она много дуговала Еурипидовој трагичкој умјетности. Његове трагедије, као и дјела других трагичара из 5. стољећа пне., и даље су често приказиване у том раздобљу. Најмање једно дјело ових класика било би сваке године репризирано на Градским Дионизијама. Сматра се да је то стога што су гледатељи више вољели видјети репризну изведбу добро познатих комада него финанцијски подржати стварање нових комада двојбене квалитете; према другој теорији, те су репризе биле одраз својеврсне носталгије за славом Атене из доба прије пустошења које је претрпјела у пелопонеском рату. У сваком случају, наставиле су се писати и приказивати и нове драме све до 2. стољећа пне., када је, чини се, обустављено приказивање нових трагичких и комичких комада, а наставило се с извођењем драма древних пјесника.[11]

Посљедњег дана приређивана је још једна поворка и прослава, и том су приликом суци проглашавали побједнике трагичких и комичких натјецања. Награда је била вјенац од бршљана.

Истакнути побједници на Градским Дионизијама

[уреди | уреди извор]

Трагедија

[уреди | уреди извор]

Комедија

[уреди | уреди извор]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Есхин, Против Тимарха, 157.
  2. ↑ Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (3рд ед.), 2003, с.в. тхеатре стагинг, Греек.
  3. ↑ Броцкетт, Осцар Гросс (1968). Хисторy оф тхе Тхеатре. Бостон: Аллyн & Бацон. стр. 18–26. 
  4. ↑ Аристофан, Ахарњани, 241‒279.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (3рд ед.), 2003, с.в. Дионyсиа.
  6. ↑ Аристотел, Поетика, 1449а.
  7. ↑ M. C. Хоwатсон, ед., Тхе Оxфорд Цомпанион то Цлассицал Литературе (2нд ед.), Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, Неw Yорк, 1997, с.в. арцхонс.
  8. ↑ Стјепан Сенц, Грчко-хрватски рјечник, Загреб, 1910, репринт 1991, с.в. πάρεδρος.
  9. ↑ Стјепан Сенц, Грчко-хрватски рјечник, Загреб, 1910, репринт 1991, с.в. ἐπιμελητής.
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 Миливој Сиронић, Дамир Салопек, "Грчка књижевност", Повијест свјетске књижевности, Загреб, 1977, стр. 90.
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Броцкетт, Осцар Гросс (1968). Хисторy оф тхе Тхеатре. Бостон: Аллyн & Бацон. стр. 18–25. 
  12. ↑ Мастромарцо, Гиусеппе: (1994) Интродузионе а Аристофане (Сеста едизионе: Рома-Бари 2004). ИСБН 88-420-4448-2 п.3

Извори

[уреди | уреди извор]
  • Аристопханес, Тхе Ацхарнианс.
  • Симон Голдхилл, Тхе Греат Дионyсиа анд Цивиц Идеологy, ин Нотхинг то До wитх Дионyсос? Атхениан Драма ин Итс Социал Цонтеxт, едс. Јохн Ј. Wинклер анд Фрома I. Зеитлин. Принцетон: Принцетон Университy Пресс, 1990. ИСБН 0-691-06814-3
  • Сусан Гуеттел Цоле, Процессион анд Целебратион ат тхе Дионyсиа, ин Тхеатер анд Социетy ин тхе Цлассицал Wорлд, ед. Рутх Сцодел. Анн Арбор: Университy оф Мицхиган Пресс, 1993. ИСБН 0-472-10281-8
  • Јеффреy M. Хурwит. Тхе Атхениан Ацрополис: Хисторy, Мyтхологy, анд Арцхаеологy Фром тхе Неолитхиц Ера то тхе Пресент. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1999. ИСБН 0-521-42834-3
  • Сир Артхур Пицкард-Цамбридге. Тхе Драматиц Фестивалс оф Атхенс. Оxфорд: Цларендон Пресс, 1953 (2нд ед. 1968). ИСБН 0-19-814258-7
  • Роберт Паркер. Атхениан религион: А Хисторy. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, 1996. ИСБН 0-19-814979-4
  • Царл А. П. Руцк. ИГ II 2323: Тхе Лист оф тхе Вицторс ин Цомедиес ат тхе Дионyсиа. Леиден: Е.Ј. Брилл, 1967.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Dionizijski_festival&oldid=42170161”