Kratin
Za ostala značenja, vidi Kratin Mlađi.Kratin (grč. Κρατῖνος, oko 519. pne. – oko 421. pne.) bio je jedan od najvećih atinskih komediografa i, uz Aristofana i Eupolida, najistaknutiji pesnik stare atičke komedije. Prema antičkim izvorima, živeo je 97 godina, tokom kojih je bio svedok uspona i najvećeg procvata stare komedije.
Životopis
Godine njegovog rođenja i smrti mogu se odrediti relativno pouzdano uz pomoć informacija iz antičkih izvora.[1] Godine 424. pne. prikazani su Aristofanovi Vitezovi, u kojima je Kratin opisan kao izlapeli i brbljivi starac koji ide okolo s uvelim pobedničkim vencem na glavi, napušten od svih svojih nekadašnjih obožavalaca, bez novca da utoli žeđ za vinom koja ga toliko iznuruje.[2] Taj napad podstakao je Kratina da upregne svu svoju stvaralačku energiju koja mu je preostala i da napiše svoje remek-delo, komediju Πυτίνη (Pljoska ili Boca), koja je prikazana sledeće godine na Velikim Dionisijama i tamo odnela prvu nagradu, ispred Amipsijinog Konosa (Κόννος) na drugom i Aristofanovih Oblaka na trećem, poslednjem mestu.[3] Lukijan kaže da je Pljoska bila poslednja Kratinova komedija i da je umro nedugo nakon njegon izvođenja.[4] I Aristofan u Miru, prikazanom 419. pne., kaže da je Kratin umro "kad su Lakonjani provalili" (ὅθ’ οἱ Λάκωνες ἐνέβαλον).[5] Pretpostavka je da Aristofan misli na neku manju provalu dela spartanske vojske u Atiku do koje je došlo kršenjem primirja proglašenog radi pregovora o Nikijinom miru (421. pne.). Kako Lukijan kaže da je Kratin živeo 97 godina,[4] to znači da je rođen oko 519. pne.
Prema vestima gramatičara i hronografa, Kratin je počeo da piše drame kada je već bio u odmaklim godinama života. Prema spisu O komediji nepoznatog autora,[6] svoju prvu nagradu na dramskom nadmetanju osvojio je nakon 85. Olimpijade, tj. posle 437. pne., kada je imao više od 80 godina života. Taj je podatak sumnjiv, a i sam Kratin u sačuvanom fragmentu jedne svoje komedije krivi Perikla zbog spore izgradnje Dugih zidova između Atine i Pireja, za koje znamo da su završeni još 451. pne. Možda se više poverenja može dati Evseviju iz Cezareje, koji kaže da je Kratin svoju prvu dramu prikazao na pozornici 454–453. pne., dakle u 66. godini života.
Malo se zna o Kratinivom privatnom životu. Otac mu se zvao Kalimed, a sam je bio taksijarh (ταξίαρχος) jedne od deset atinskih fila (Φυλὴ Οἰνήϊς).[7] Suda za Kratina kaže i to da je iskazivao pretereni kukavičluk, sklonost opijanju i ljubav prema dečacima. Za prvu optužbu nemamo nikakvih drugih podataka iz antike, a moguće je da se kod Sude zapravo pogrešno razumeo jedan Aristofanov odlomak, koji se zapravo odnosi na jednog drugog Kratina, koji je pisao lirsku poeziju.[8] Treća optužba se verovatno odnosi jednostavno na tada uobičajenu pederastiju. S druge strane, pesnikova preterana sklonost ka piću često se spominje i kod Aristofana i kod drugih pisaca, a priznao ju je i sam Kratin, koji je tu temu obradio na zabavan i autorioničan način u svom komadu Pljoska.
Delo
Kratin je napisao 21[9] ili 27 komedija[10] Premda su mu antički izvori pripisivali 21 komediju, kod modernih ispitivača popis naslova Kratinovih komedija varira, prvo zato što su neki naslovi već bili izgubljeni kada su stari gramatičari pisali, kao npr. Satiri (Σάτυροι) i Zatečeni u oluji (Χειμαζόμενοι), koji se spominju samo u didaskalijama uz Aristifanove Vitezove i Aharnjane, a onda i zato što je već u antici često dolazilo do zabune oko toga pripisuje li se neka komedija ovome Kratinu ili Kratinu Mlađem, koji je pisao u doba srednje atičke komedije.
Popis komedija
Datiranje
Kratin je šest puta odneo prvu nagradu na Velikim Dionisijama, a tri puta na Lenejama.[11] Tri komedije koje se mogu precizno datirati jesu: Zatečeni u oluji (Χειμαζόμενοι, druga nagrada na Lenejama 426. pne.), Satiri (Σάτυροι, druga nagrada na Lenejama 424. pne.) i Pljoska ili Boca (Πυτίνη, prva nagrada na Velikim Dionisijama 423. pne.). Za tri komedije može se odrediti približna godina nastanka: u Arhilosima (Ἀρχίλοχοι) Kimonova smrt spominje se kao nedavni događaj, pa ovaj komad nije mogao nastati dugo nakon 450. pne.; Dionisoaleksandar (Διονυσαλέξανδρος, tj. Dionis u ulozi Parisa) napada Perikla što je " uvukao Atinu u rat", pa se može smestiti na početak peloponeskog rata, 430. ili 429. pne.; Tračanke (Θρᾷτται), s obzirom na to da jedan fragment spominje da je Perikle zamalo izbegao ostrakizam, mogle su nastati 444–443. pne.
Teme i motivi
Već u antici smatralo se da je Kratin udario temelje staroj atičkoj komediji kakva se ona kasnije razvila i svoje vrhunce doživela u Aristofanovom delu. Pre Kratina komediografima je gotovo jedini cilj bio da kod publike izazovu smeh, a on je prvi učinio komediju sredstvom za lični napad na pojedince i za prekorevanje javnih i privatnih poroka savremenika. Nepoznati autor spisa O komediji piše kako je Kratin onom zabavnom dodao korisno jer je napadao zloće i kažnjavao ih komedijom kao javnim bičem.[12] Svoju kritiku nije čak ni ublažavao dozom razdraganosti i satiričnosti, kao Aristofan, već je kao što kaže jedan antički izvor, svoje prekore jasno i razgovetno izručivao na gole glave prestupnika.[13] No znao je ponekad pojedince i uzdizati visoko u pohvalama, kao Kimona – kako se, uostalom, i Aristofan odnosio prema Sofoklu. S druge trane, Perikle je stalno bio na meti Kratinovih nemilosrdnih napada.
Jedna grupa komedija naročito je specifična za Kratina, odnosno oni naslovi gde se lična imena javljaju u množini: Arhilosi, Kleobuline (Κλεοβουλῖναι), Odiseji (Ὀδυσσεῖς), Pluti (Πλοῦτοι), Hironi (Χείρωνες).
Kratinova poslednja komedija, Pljoska (Πυτίνη), istovremeno je i njegovo životno remek-delo i jedan od najvrednijih primera autoironije u antičkoj komediji. Aristofanovi napadi na Kratina, koga je u Vitezovima prikazao kao brbljivog starog pijanca, nagnali su ovoga da 423. pne. prikaže Pljosku, gde se stari pesnik pokazao kao čovek pun duha. Njegova zakonita supruga Komedija preti mu razvodom jer ju je prevario s ljubavnicom Pljoskom (tj. Pijanstvom). Posredovanjem prijatelja i odbranom optuženoga dolazi do pomirenja.[14]
Značaj i uticaj
Za Kratina su se vezivale i inovacije u strukturi i formi antičke komedije, pa je npr. rečeno da je broj glumaca, koji je ranije bio neodređen, normirao na tri.[12] S druge strane, Aristotel kaže da niko ne zna ko je uveo normu od tri glumca i izvršio druge promene u strukturi komedije.[15]
Kratina su u antici cenili i smeštali ga među najbolje komičke pesnike. Napokon, i sam Aristofan u Vitezovima, pre no što će ga napasti kao ostareloga, upoređuje Kratinovu komičku snagu sa žestinom bujice koja iz korena čupa drveće, i još dodaje da mu zbog njegovih mnogih pobeda treba dati da pije u Pritaneju i da zauzme počasno mesto na Dionizijskom festivalu. No najveća je hvala Kratinova činjenica da se naredne godine pojavio na Velikim Dionisijama ne kao gledalac, nego kao takmičar, i da je na tom takmičenju pobedio Aristofana.
Stil je Kratinov, kako se čini, bio donekle bombastičan i pun stilskih figura, sa dosta lirskih elemenata. Bio je vrlo smeon u stvaranju novih reči i složenica, kao i u pomeranju značenja već postojećih. Njegove horske pesme izazivale su posebno veliko divljenje i jedno vreme su bile omiljene za pevanje na gozbama. Možda su ga upravo zbog ditirampskog karaktera njegove poezije antički izvori ponekad upoređivali s Eshilom. Iskazivao je veliku kreativnost i talent u kreiranju zapleta svojih drama, no njegova žestoka i bujna mašta ponekada bi ga skrenula podalje od glavnog toka radnje.
Među pesnicima koji su se ugledali na njega nalaze se Eupolid, Aristofan, Kratet, Teleklid, Stratis. Njegov najveći rival bio je Aristofan. Ovaj pak u Kratinove neprijatelje ubraja "one Kalijine" (οἱ περὶ Καλλίαν). Premda se ne može sa sigurnošću reći na kojeg se Kaliju misli, najverovatnije se radi o Kaliji, sinu Hiponikovom.
Reference
- ↑ Prema: William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Cratinus 1. Arhivirano 2009-06-25 na Wayback Machine-u
- ↑ Aristofan, Vitezovi, 531–534.
- ↑ Didaskalija uz Aristofanove Oblake.
- ↑ 4,0 4,1 Lukijan, Macrobii (= Dugovečni), 25.
- ↑ Aristofan, Mir, 700–701.
- ↑ Anonim, O komediji, p. 29.
- ↑ Suda, s.v. Κρατῖνος[mrtav link] i Ἐπειοῦ δειλότερος Arhivirano 2019-05-15 na Wayback Machine-u.
- ↑ Aristofan, Aharnjani, 849–850, i sholija uz to mesto.
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Cratinus 1. Arhivirano 2009-06-25 na Wayback Machine-u
- ↑ The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003. s.v. "Cratinus".
- ↑ Inscriptiones Graecae, II2, 2325. 50. 121.
- ↑ 12,0 12,1 Anonim, O komediji, p. 32.
- ↑ Platonije, O komediji, p. 27; Hristodor, Opis, v. 357; Persije, Satire, I, 123.
- ↑ Milivoj Sironić, Damir Salopek, "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knjiga 2, 1977, str. 123.
- ↑ Aristotel, Poetika, 4.