Пређи на садржај

Тријерарх

Извор: Wikipedija
Макета грчке триреме

Тријерарх (грчки: τριήραρχος / триḗрарцхос, сложено од триếрêс = трирема и áрцхеин = управљати) првобитно је била титула заповедника триреме у старој Грчкој, но у Атини 5. и 4. века пне. тријерахија је била једна од литургија, тј. обавеза која је најимућнијим грађанима налагала вршење неког јавног добра током годину дана. У случају тријерархије, радило се о обавези таквог грађанина да властитим новцем опреми и издржава једну трирему, при чему је држава давала сам брод и најосновнију опрему, а обично је исплаћивала и плату посади, док је тријерарх требало да бродом командује и да га одржава и поправља.[1] Процес институционализације литургије као јавне обавезе у Атини започиње у доба Пизистратида и даље се развија и учвршћује у првим деценијама 5. века пне.[2]

У архајско доба атинску су флоту чинила пловила која су била у приватном власништву грађана и која су они током рата претврали у ратне бродове и давали их држави на употребу. Тај се систем значајно променио увођењем триреме у доба персијских ратова. Међутим, и у класично доба атинска је флота задржала нешто од тог свог приватног карактера: када је Темистоклова влада предузела изградњу флоте од 200 трирема, показало се да је немогуће финансирати тај потхват само из јавних фондова.[3] То није ни чудно: одржавање толике флоте и нарочито толико посаде (око 200 људи по једном броду) био је велики финансијски терет који полис није могао у потпуности преузети на себе. Осим тога, за управљање толико великом флотом и за заповедање њоме била је потребна и значајна бирократија, коју је такође требало плаћати. Институт литургије срећемо и у неким другим грчким полисима, нпр. у Родосу, Теосу, Лебеду, Пријени, али иначе реч "тријерарх" једноставно означава заповедника триреме.[1]

Систем тријерархије

[уреди | уреди извор]

Под тријерархијом (грчки: τριηραρχία / триêраркхíа) подразумева се дужност додељена одређеном грађанину да опреми једну трирему за борбу, да регрутује посаду и да њоме заповеда током годину дана. Познат нам је пре свега систем тријерархије који је постојао у Атини у 4. веку пне. и који је можда уведен Темистокловим поморским законом 483/482. пне.[4]

Труп брода и такелажу давала је држава,[5] која је пружала и бродоградилиште за одржавање брода, а тријерарх је морао запослити и платити раднике које ће брод опремити за борбене услове. Уз мало среће, тријерах би добио трирему која је била у добром стању и коју је требало само префарбати или јој заменити једро, но једнако је било могуће и да му западне права руина, неки стари или тешко оштећени брод, који треба практично поново саградити од дна до врха. Штавише, премда је номинално град обезбеђивао најскупљи материјал (као што су смола и катран за спајање и заптивање, дрвна грађа за јарболе, такелажа итд.), врло је често хитне поправке плаћао тријерарх из свог џепа, а исто се понекад догађало и с исплатом плате посади.[6] Осим тога, тријерарх је имао одговопрност да након војног похода брод буде враћен у полис и да буде у добром стању, и тек тада би му држава надокнадила трошкове. Све то, наравно, под условом да у тренутку повратка брода држава располаже довољним финансијским средствима за те сврху: у случају потребе, тријерарх је постајао поверилац који је држави дао ненаплативи кредит. Изградња триреме могла је представљати знатан терет за тријерарха,[4] али је, како се чини, истовремено демонстрирала његову оданост граду.

У класично доба у Атини и неким другим грчким градовима постојала је једна институција фискалне политике која се звала литургија, а која је била специфична врста пореза или финансирања повезана с јавном службом. То је био механизам за партиципацију грађана у јавној служби, различит од вршења службених положаја. Постојала су два основна типа литургије: цивилне литургије за светковине[7] и једна војна литургија, тј. тријерархија, за флоту.[8][9] Литургија је подразумевала обавезу додељену одређеном грађанину да изврши или плати неку јавну потребу (опреми брод, обезбеди смештај неком изасланству, организује и обучи хор за трагичке или комичке представе) из властитог џепа[10] по принципу ненаплативог кредита (тј. с малом или никаквом могућношћу надокнаде трошкова), али уз сарадњу државе. Литургија је била нека врста јавно-приватног партнерства у финансирању неке обавезе или користи за државу, чији је номинални извршилац био приватни грађанин. Додељивање литургије грађанину сматрало се великом чашћу и њено успешно извршење доносило је значајан углед у друштву.[11] У 4. веку пне. било је и оних који су добровољно преузимали на себе и више од једне литургије, премда се то од њих није захтевало,[12] и то с циљем да покажу своју приврженост полису, будући да вршење таквих служби није имало првенствено економски, него почасни карактер.[13]

Постоје неки облици плаћања који се сматрају чашћу, на пример трошкови у служби богова, вотивни дарови, подизање јавних грађевина, приношење жртви и уопште верске дужности; а најпрестижнији чин јавног доброчинства јесте обавеза у неким државама да се финансира хор, опреми ратни брод или приреди јавна гозба.

– Аристотел, Никомахова етика, 1222б.1

Бродовље је било саграђено уз велике трошкове тријерархâ и града, јер је држава плаћала свакому морнару драхму на дан и дала је празних шездесет ратних лађа и четрдесет теретних за оклопнике и најбољу послугу за њих. Тријерарси су уз плаћу из државне благајне давали доплатак веслачима на палуби и послузи и иначе су украсили бродове сликаријама и скупоцјено их уредили. Свако се од њих врло много трсио, да му се брод истакне што више љепотом и брзином пловидбе.

– Тукидид, Историја пелопонеског рата, VI, 31, прев. Стјепан Телар

Према томе, тријерарси су били имућни људи, с обзиром на то да су трошкови опремања и издржавања ратног брода могли бити врло високи (у тадашњој валути, издржавање једне триреме могло је коштати и један таленат годишње.[14] Штавише, крајем 4. века пне. финансијски је терет постао тако тежак,[15] да су се понекад двојица тријерархâ удруживала за издржавање једног јединог брода.[16]

Атина у класично доба

[уреди | уреди извор]
Опремање триреме (Ленормантов рељеф), око 410–400. пне., Акропољски музеј, Атина

У Атини 5. и 4. века тријерарха је бирао један од стратега[17] међу најимућнијим грађанима и метецима,[18] с изузетком архоната, који су били ослобођени те дужности током свог мандата.[19] Могуће је да су стратези пред собом имали неки попис могућих кандидата за тријерархију, "али немамо непобитних доказа за његово постојање".[4] Премда је у теорији око 1.200 најбогатијих Атињана подлегало тријерархијској дужности, од тог броја треба одбити оне који су били изузети од литургије: сирочад,[20] жене без законског старатеља (тзв. епиклераи),[21] малолетнике[22] људе испод старосног прага (нпр. 40 година живота за чланове хора),[23] архонте док врше дужност (бар што се тиче тријерархије),[24] за грађане у војној служби (в. клерухија),[25] као и за инвалиде.[26] Осим тога, тријерарх је следеће две године имао поштеду од нове тријерархије.[27] У 5. веку пне. Атини је било потребно неколико стотина тријерарха за одржавање флоте.[28] У 4. веку пне. од око стотину тријерарха на почетку века стигло се до око њих четири стотине у Демостеново доба.[29] Овај је атински говорник предложио да се на оних 1.200 потенцијалних литургиста законом дода још њих осам стотина, рачунајући да би се тиме неутрализовала различита изузећа од те обавезе.[30]

Тријерархија је била велики финансијски терет и обично је коштала између 4.000 и 6.000 драхми,[31] при чему је у случају уништења брода тријерарх морао платити и казну, која је, како сазнајемо из једног натписа с краја 4. века пне., износила 5.000 драхми,[32] што је у просеку било једнако износу потребном за изградњу нове триреме.[33] Износ који је требало потрошити за ову литургију зависио је од стања и старости брода и од дужине војног похода. У Аристофановим Витезовима један лик овако прети свом непријатељу:

Средићу да те поставе за тријерарха
и то ће те сасвим упропастити,
добићеш неки прастари брод,
на који ћеш трошити и трошити,
ал' га нећеш поправити ни поринути;
израбљиваћу те све дотле док

к'о поцепано једро не постанеш.

– Аристофан, Витезови, 912–918

Број тријерархија се повећао током пелопонеског рата, а након сицилијске експедиције Атина је увела принцип ко-тријерархије, с циљем да се финансијски терет распореди међу двојицом људи који су сваки по шест месеци били задужени за једну трирему.[15] Та се мера показала недовољном и након пораза Атине 404. пне., након кога је ова могла задржати највише дванаест бродова, тријерархије су практично суспендоване, све до почетка коринтског рата 395. пне. Осиромашење узроковано поразом Атине у пелопонеском рату захватило је и више слојеве друштва, чији су чланови све теже подносили терет литургије, укључујући и тријерархију. Почетак обнове атинске поморске моћи и економска ревитализација били су резултат победе атинског војсковође Конона над спартанском флотом у бици код Книда 394. пне. Покушај обнове атинске хегемоније у Егејском мору, који је конкретизован 378. пне. формирањем Другог атинског поморског савеза, завршио се неуспехом: 355. пне. завршио се савезнички рат (357‒355. пне.), након чега је Атина морала признати пуну независност својих најмоћнијих савезника ‒ Хиоса, Родоса, Коса и Бизанта. Присталице пацифистичке политике и штедљивог војног буџета почели су доминирати у дефинисању спољне политике Атине. Њима је испрва припдао и Демостен, како се види из говора који је саставио за оптужбу птотив Лептина, који је две године раније, када се исход рата још није могао знати, поднео предлог закона о укидању свих случајева изузећа од "обичних литургија" (εγκύκλιοι λητουργΐαι). Лептин је припадао ономе што би се данас условно могло назвати "империјалистичкој странци", која је сматрала да само обнова хегемоније на Егеју може осигурати добро функционисање атинске демократије. Но за одржавање такве супрематије недостајало је новца, јер се Атина 378/377. пне. обавезала да неће савезницима својевољно наметати било какве обавезе. Дакле, трошкове неопходне за одржавање велике флоте морали би сносити тријерарси.[34]

Због погоршања економске ситуације 357. пне. донет је тзв. Перијандров закон, који је у тријерархију увео систем контрибуције (тзв. еиспхора): направљено је двадесет група или симоријâ (συμμορίαι), са по 60 људи у свакој, који су међусобно делили одговорност за једну трирему, без обавезе да њоме заповедају као раније.[35] Демостен 354. пне. у говору О ателији Лептину алудира на тај Перијандров законски предлог о тријерархији,[36] који је ‒ према историчару Цлаудеу Моссéу ‒ прерасподелио терет на већи број порезних обвезника, чиме је проширио систем тријерархијских симорија и претворио га у право пореску обавезу.[37] Годинама касније, у говору О венцу Демостен је наглашавао да је овај закон ослободио богаташе велике обавезе и да се, кад га је покушао променити, сусрео са снажном опозицијом. То је било време када је снажно појачао антагонизам између богате мањине, њих три стотине који подлегали тријерархији и порезу који се звао проеиспхора (προεισφορά), с једне стране, и масе демоса (δῆμος).[38] У складу с тим, атинска је скупштина 340. пне. на Демостенов предлог усвојила закон који је укинуо тај систем и обавезу издржавања брода поново наметнуо појединцу који се бирао између тих стотине најбогатијих Атињана.[39] Према Хансеновој интерпретацији, коју следи већина испитивача, овај је закон обавезу тријерархије ограничио на 300 грађана.[40] Ј. К. Давиес се слаже с Хансеном и додаје да су нам за ту годину позната имена свих тријерархâ, од којих се пет имена налазе на натпису означеном као ИГ II2 I. 1941.[41]

Не зна се поуздано у ком је тренутку неки Атињанин могао постати подложан обавези тријерархије. Говорник Исеј каже да је имовина од пет талената (30.000 драхми) била довољна: "Имовина мојих противника довољна је за тријерархију и процењена је на пет талената...",[42] но то се не чини вероватним с обзиром на велике финансијске трошкове које је та обавеза изискивала. Заправо, такво би имање давало око 2.400 драхми годишње – просечан приход од земљишта био је 8% у 4. веку пне.,[43] – што је било недовољно за једну тријерархију, а једва би покрило и ко-тријерархију, односно поделу трошкова с другим особама. Могуће је да Исеј намерно преувеличава да би провоцирао своје противнике, или да су грађани, у немогућности да предвиде потребна средства, предлагали за тријерархе и оне са скромнијим приходима. Обратно, људи за које знамо да су обављали дужност тријерарха поседовали су имања чија је вредност била двострука од оне коју Исеј на том местиу спомиње: Критобул најмање 8,5 талената,[44] Демостен 10 талената,[45] а Дикеоген више од 16 талената (80 мина).[46] Капитал од 10 талената чини се вероватним, јер је то био минимални износ, отприлике 3,33% од укупне суме потребне за ко-тријејархију.[47]

Хеленистичко и римско доба

[уреди | уреди извор]

У неком тренутку тријерархија је у Атини као облик литургије нестала, премда поуздани разлози нису познати. Међутим, на другим је местима опстала. Епиграфски и историографски подаци откривају текстове који указују на тријерархију, било на тријерархе у смислу литургиста који су били задужени за неки брод, било једноставно на поморске заповеднике у хеленистичким и римским ратовима.

У једном чланку из 1912. А. Андрéадèс каже да је Александар Велики морао да "оживи" грчку тријерархију на обалама Инда: "Везано за његову флоту на Оријенту постоји загонетка. Не зна се тачно нити како је тако брзо саграђена, нити број лађа које су је чиниле, нити у којој је мери институт грчке тријерархије, оживљен на обалама Инда, придонео његовој ризници..." У фусноти додаје да је "Александар ... дао да се спали Еуменов табор, јер је сумњао да овај крије благо које није желео несебично дати за литургијске обавезе"[48]

У хеленистичком периоду тријерархија је опстала у Египту, посебно током владавине династије Птолемеида,[49] али и у другим градовима, као нпр. у Пријени. За овај полис постоји један натпис који потиче из друге половине 2. века пне., познат као "Натпис из Пријене I".[50] Текст, који се бави продајом положаја Дионисовог свештеника, каже да ће купац који плати више од 12.000 драхми бити ослобођен дужности тријерархије.[51]

У 1. веку пне. тријерархија је још постојала у слободним градовима као што су Родос или у онима који су признавали римску власт, као нпр. у Милету.[6] Године 214. пне. Римска република, уроњена у други пунски рат, морала је опремити своју флоту (од сто бродова, према Титу Ливију), али недостајало јој је новца за посаду.[52] Цлауде Ницолет наглашава да се "тријерархија показала као изузетан узор",[49] о чему сведочи Тит Ливије: сенат је одлучио да ће плату за посаду осигурати појединци чија је имовина процењена на најмање 50.000 аса током ценза који су 220. пне. спровели цензори Луције Емилије Пап и Гај Фламиније Непот.[53]

На једном билингвалном (грчко-латинском) епитафу нађеном близу италског града Велетрија, написаном између 36. пне. и 28. пне., покојник се експлицитно описује као "тријерарх". Латински текст гласи: M. Миндио M. ф. Марцелло, праефецто цлассис, qуеи меилитант Цаесари науарцхи ет триерарцхи, патроно.[54] У римској војсци науарх је обично заповедао великим бродом, а тријерарх мањим.[55] Војник коме је овај епитаф подигнут служио је под Октавијаном у рату против Секста Помпеја и у рату против Антонија.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 Симон Хорнблоwер & Антхонy Спаwфортх (2003). Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 1552. ИСБН 978-0-1986-6172-6. 
  2. ↑ Цлауде Моссé, стр. 114
  3. ↑ Херодот, Историје, VII, 144, 1‒2.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 Цорвисиер 2008: стр. 154
  5. ↑ Цорвисиер 2008: стр. 151
  6. ↑ 6,0 6,1 Цлауде Виал, Леxиqуе де ла Грèце анциенне, Арманд Цолин, 2008, стр. 225
  7. ↑ Демостен, О ателији Лептину, 21
  8. ↑ Демостен, Прва Филипика, 36.
  9. ↑ Хеспериа: Јоурнал оф тхе Америцан Сцхоол оф Цлассицал Студиес ат Атхенс, вол. 4 (1935) 1-2, п. 15.
  10. ↑ Лисија, О Аристофановом имању, 58
  11. ↑ Исократ, О четворопрегу, 35.
  12. ↑ Оухлен, стр. 324.
  13. ↑ Аустин & Видал-Наqует, стр. 121.
  14. ↑ Демостен, Против Мидије о шамару, 155.
  15. ↑ 15,0 15,1 Демостен, Против Мидије о шамару, 154.
  16. ↑ Исократ, О замени имања, 145.
  17. ↑ Аристотел, Устав атински, LXI, 1.
  18. ↑ D. Wхитехеад, Тхе Идеологy оф тхе Атхениан Метиц, Цамбридге, 1977, стр. 80–82.
  19. ↑ Лес Плаидоyерс Политиqуес де Дéмостхене Демостен, О ателији Лептину, 27.
  20. ↑ Лисија, Против Диогитона, 24.
  21. ↑ Епиклера је жена која је једини преживели припадник неке породице и нема законског мушког старатеља.
  22. ↑ Демостен, Против Мидије о шамару, 154; Аристотел, Реторика, 1399а. Малолетници су подлегали ратном порезу (еиспхора, εἰσφορά), Цхрист, 2006, стр. 151.
  23. ↑ Аристотел, Устав атински, LVI, 2.
  24. ↑ Демостен, О ателији Лептину, 27.
  25. ↑ Демостен, Против Фенипа, 16.
  26. ↑ Цхрист 1990, стр. 148.
  27. ↑ Исеј, Против Аполодора, 38.
  28. ↑ Аристотел, Устав атински, 3–4; Габриелсен, стр, 176–179.
  29. ↑ Хансен, 1991, стр. 141.
  30. ↑ Демостен, О симоријама, 16.
  31. ↑ Цхрист, стр. 148.
  32. ↑ ИГ II2 1629. 569-77а.
  33. ↑ Јеремy Треветт, Аполлодорос, Тхе Сон оф Пасион, Оxфорд Университy Пресс, 1992, стр. 24.
  34. ↑ Цлауде Моссé, Éгалитé дéмоцратиqуе ет инéгалитéс социалес. Ле дéбат à Атхèнес ау ИВèме сиèцле, у: "Мèтис. Антхропологие дес мондес грецс анциенс", вол. 2, н°1, 1987, стр. 167‒168.
  35. ↑ Цорвисиер 2008: стр. 155
  36. ↑ Демостен, О ателији Лептину, 23.
  37. ↑ Цлауде Моссé, Лес процèс политиqуес ет ла црисе де ла дéмоцратие атхéниенне, "Диалогуес д'хистоире анциенне", 1974, вол. 1, стр. 224.
  38. ↑ Цлауде Моссé. Éгалитé дéмоцратиqуе ет инéгалитéс социалес. Ле дéбат à Атхèнес ау ИВèме сиèцле, "Мèтис. Антхропологие дес мондес грецс анциенс", вол. 2, н°1, 1987, стр. 168.
  39. ↑ Демостен, О венцу, 102–108.
  40. ↑ Хансен, 1991, стр. 145.
  41. ↑ Јохн Кенyон Давиес (1971). Атхениан Пропертиед Фамилиес, 600-300 Б.C.. стр. XXIX. 
  42. ↑ Исеј, VII, 42.
  43. ↑ Исеј, XI, 42.
  44. ↑ Ксенофонт, О привреди, II, 2, 3–6.
  45. ↑ Демостен, Против Мидије о шамару, 80; Први говор против Афоба, 7–9.
  46. ↑ Исеј, О Дикеогеновом наслеђу 11 и 35.
  47. ↑ Патрице Брун, Еиспхора, сyнтаxис, стратиотика: рецхерцхес сур лес финанцес милитаирес д'Атхèнес ау ИВе сиèцле ав. Ј.-C., 1983, стр. 18.
  48. ↑ А. Андрéадèс. Лес финанцес де гуерре д'Алеxандре ле Гранд, "Анналес д'хистоире éцономиqуе ет социале",. 1е аннéе, н. 3, 1929, стр. 327–328.
  49. ↑ 49,0 49,1 Цлауде Ницолет. À Роме пендант ла сецонде гуерре Пуниqуе : тецхниqуес финанциèрес ет манипулатионс монéтаирес , "Анналес. Éцономиес, Социéтéс, Цивилисатионс", 1963, вол. 18, цап. 3, стр. 423.
  50. ↑ Францисзек Соколоwски, "Приене, 174" у: Лоис сацрéес де л'Асие Минеуре, Е. де Боццард, 1955, н. 38.
  51. ↑ Лоуис Роберт. Лес монéтаирес ет ун дéцрет хеллéнистиqуе де Сестос, Ревуе нумисматиqуе, 1973, вол. 6, стр. 47.
  52. ↑ У римској држави посаду ратног брода већином су члинили купљени робови.
  53. ↑ Тит Ливије, Аб Урбе цондита, XXV, 11. 6–9.
  54. ↑ Маx Ниедерманн, Éпитапхес грецqуес де ла Мацéдоине ориентале, "Буллетин де цорреспонданце хеллéниqуе", 1926, вол. 50, стр. 465.
  55. ↑ Алберт Мартин, с. в. "наварцхос" у: Дицтионнаире дес Антиqуитéс де Даремберг, Саглио ет Потиер, Парíс, 1877–1919.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  • Хорнблоwер, Симон, анд Антхонy Спаwфортх ед., Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (Оxфорд Университy Пресс, 2003) ИСБН 0-19-866172-X
  • Цхрист, Маттхеw Р. (1990). «Литургy Авоиданце анд Антидосис ин Цлассицал Атхенс» ен Трансацтионс оф тхе Америцан Пхилологицал Ассоциатион, вол. 120. стр. 147-169. 
  • Цорвисиер, Јеан-Ницолас (2008). Лес Грецс ет ла мер. ИСБН 978-2-251-33828-6. 
  • Габриелсен, Винцент (1994). Финанцинг тхе Атхениан Флеет: Публиц Таxатион анд Социал Релатионс. ИСБН 0-8018-4692-7. 
  • Оухлен, Јацqуес (2004). "Ла социéтé атхéниенне". Ен: Пиерре Брулé y Раyмонд Десцат, Ле монде грец ауx темпс цлассиqуес, томе 2: ле ИВе сиèцле. Парíс ПУФ, ИСБН 2-13-051545-2
  • Рходес, П. Ј. (1982). «Проблемс ин Атхениан Еиспхора анд Литургиес» ен Америцан Јоурнал оф Анциент Хисторy, нº 7. стр. 1-19. 
  • Аустин, Мицхел & Видал-Наqует, Пиерре (1986). Ецономíа y социедад ен ла антигуа Грециа. стр. 121. ИСБН 978-84-7509-395-7. 
  • Ла дéмоцратие атхéниенне à л'éпоqуе де Дéмостхèне. 1991. ИСБН 978-2-84734-581. 
  • Политиqуе ет социéтé ен Грèце анциенне. 1995. ИСБН 9878--2-0808-1438-9. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Trijerarh&oldid=42179092”