Пређи на садржај

Супернова

С Википедије, слободне енциклопедије
Супернова СН 1994Д (најсјајнији објекат доле лево на слици) у галаксији НГЦ 4526. Сјај супернове готово надјачава сјај целе галаксије.

Супернова је звездана експлозија током које се избацује огромна енергија за изузетно кратак временски период. Сјај звезде се може повећати и до више милиона пута у односу на сјај пре експлозије. После експлозије сјај постепено опада током недеља и месеци. Супернова у једном кратком року може да засени својим сјајем целу своју галаксију. Сунцу би било потребно око 10 милијарди година да произведе количину енергије једне просечне супернове типа II.

"Нова" је латинска реч која значи "нов", и термин се односи на звезду која се изненада појавила (постала видљива) на небеском своду. Префикс "супер" се додавао при појави нове изузетног сјаја (већи у односу на већину нових). Развојем астрономије, схватило се да су механизми настајање нових и супернових различити.

Подела

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико различитих типова супернова.

Супернова типа II је експлозија масивне звезде (маса преко 10 маса Сунца) која тако завршава своју еволуцију. У последњим фазама производње енергије нуклеарном фузијом у своме језгру звезда постаје нестабилна, јер не може да произведе довољно енергије да се супротстави својој сопственој маси. Услед тога звезда доживи колапс под утицајем силе сопствене гравитације. После експлозије остаје звездани остатак у виду неутронске звезде (пулсар) или црне рупе. Више од 90% укупне избачене енергије при експлозији се избаци преко неутрина, а само мали део оде као светлост и механичка енергија.

Другачији начин настанка супернове има супернова типа Иа. Механизам је да се бели патуљак налази у двојном систему са звездом која је у завршном фазама свог пута на ХР дијаграму, у фази црвеног џина. Како звезда кад уђе у фазу црвеног џина нагло повећа своју запремину, материјал са ње полако прелази на белог патуљка који на тај начин повећава своју масу. У једном тренутку његова маса долази до Чандрасекарове границе, и на њему одједном почиње неконтролисана нуклеарна фузија водоника која ће га потпуно уништити у огромној експлозији. Овај тип супернове је различит од површинске термонуклеарне експлозије на белим патуљцима, која изазива једну подврсту нових.

У оба случаја супернова (тип II и тип Иа) резултујућа експлозија избацује већину или сав звездани материјал огромном силом. Супернова типа Иа достиже већу апсолутну магнитуду од супернове типа II.

Други типови супернових су супернове типа Иб и супернове типа Иц.

Експлозија шаље ударне таласе у околни међузвездани простор у коме се разноси звездана материја. Ова материја формира маглину око остатака супернове.

Познате супернове

[уреди | уреди извор]

Током историје у нашој Галаксији документоване су најмање три појаве супернових. Стари Кинези су записали да су видели супернову 1054. године. Појавила се сјајна звезда која се могла уочити чак и по дневном светлу. Данас остатке ове експлозије познајемо, и то је маглина Краб у сазвежђу Бика. Наредна супернова је забележена 1572. године и позната је као Тихо Брахејева звезда. Наредна, Кеплерова супернова, како се назива, појавила се на небу 1604. године. У галаксији величине Млечног пута статистички требало би да се догоди просечно једна супернова сваких 100 година. Ипак, последња супернова у Млечном путу за коју ми знамо се догодила пре више од 4 века. Велики део Галаксије ми не можемо видети услед апсорпције прашином које највише има у правцу средишта Млечног пута. Али, ипак, астрономи већ дуго чекају да коначно видимо експлозију супернове у нашој Галаксији.

1987. године у сателиту Млечног пута, Великом Магелановом облаку, догодила се супернова која носи назив Супернова 1987а. То је до сад најближа супернова коју су научници могли да посматрају помоћу савремених инструмената.

Током једне године уоче се неколико десетина супернових у другим галаксијама.

Историја посматрања

[уреди | уреди извор]

У поређењу са целокупном историјом звезде, визуелна појава супернове је веома краткотрајна, понекад траје неколико месеци, тако да су шансе да се једна супернова посматра голим оком отприлике једном у животу. Само мали део од 100 милијарди звезда у типичној галаксији има капацитет да постане супернова, што је ограничено захтевом за великом масом и ретком врстом бинарних звезда које садрже беле патуљке.[1]

Рана открића

[уреди | уреди извор]

Најранију могућу забележену супернову, познату као ХБ9, могли су да виде непознати праисторијски људи Индијског потконтинента, а затим је забележена на резбареној стени пронађеној у региону Бурзахама у Кашмиру, датованој у 4500±1000 година пре нове ере.[2] Касније су кинески астрономи документовали СН 185 185. године нове ере. Најсјајнија забележена супернова била је СН 1006, која се догодила 1006. године нове ере у сазвежђу Лупус. Овај догађај описали су посматрачи широм Кине, Јапана, Ирака, Египта и Европе.[3][4][5] Широко посматрана супернова СН 1054 произвела је Ракова маглину.

Супернове СН 1572 и СН 1604, најновије које су посматране голим оком у галаксији Млечни пут, имале су значајан утицај на развој астрономије у Европи јер су коришћене за аргументацију против Аристотелове идеје да је свемир иза Месеца и планете је био статичан и непроменљив.[6] Јохан Кеплер је почео да посматра СН 1604 на њеном врхунцу 17. октобра 1604. и наставио да процењује њену светлост све док није избледела из вида голим оком годину дана касније.[7] Била је то друга супернова која је посматрана у тој генерацији, након СН 1572 коју је Тихо Брахе видео у Касиопеји.[8]

Постоје извесни докази да се најмлађа галактичка супернова, Г1.9+0.3, појавила крајем 19. века, знатно новија од Касиопеје А из око 1680. године.[9] Ниједна супернова тада није забележена. У случају Г1.9+0.3, велико изумирање прашине дуж равни наше галаксије могло је довољно затамнити догађај да остане непримећен. Ситуација за Касиопеју А је мање јасна; Детектовани су ехо инфрацрвене светлости који показује да није био у области посебно великог изумирања.[10]

Ракова маглина је плерион повезан са суперновом 1054.
Текст из 1414. цитира извештај из 1055: од када се „појавила опасна звезда, прошла је пуна година и до сада њен сјај није избледео.“[11]

Види још

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Murdin, P.; Murdin, L. (1978). Supernovae. New York, NY: Press Syndicate of the University of Cambridge. стр. 1–3. ISBN 978-0521300384. 
  2. ^ Joglekar, H.; Vahia, M. N.; Sule, A. (2011). „Oldest sky-chart with Supernova record (in Kashmir)” (PDF). Purātattva: Journal of the Indian Archaeological Society (41): 207—211. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 5. 2019. г. Приступљено 29. 5. 2019. 
  3. ^ Murdin, Paul; Murdin, Lesley (1985). SupernovaeНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 14–16. ISBN 978-0521300384. 
  4. ^ Burnham, Robert Jr. (1978). The Celestial handbook. Dover. стр. 1117–1122. 
  5. ^ Winkler, P. F.; Gupta, G.; Long, K. S. (2003). „The SN 1006 Remnant: Optical Proper Motions, Deep Imaging, Distance, and Brightness at Maximum”. Astrophysical Journal. 585 (1): 324—335. Bibcode:2003ApJ...585..324W. S2CID 1626564. arXiv:astro-ph/0208415 Слободан приступ. doi:10.1086/345985. 
  6. ^ Clark, D. H.; Stephenson, F. R. (1982). „The Historical Supernovae”. Supernovae: A survey of current research; Proceedings of the Advanced Study Institute, Cambridge, England, June 29 – July 10, 1981. Dordrecht: D. Reidel. стр. 355—370. Bibcode:1982ASIC...90..355C. 
  7. ^ Baade, W. (1943). „No. 675. Nova Ophiuchi of 1604 as a supernova”. Contributions from the Mount Wilson Observatory / Carnegie Institution of Washington. 675: 1—9. Bibcode:1943CMWCI.675....1B. 
  8. ^ Motz, L.; Weaver, J. H. (2001). The Story of Astronomy. Basic Books. стр. 76. ISBN 978-0-7382-0586-1. [мртва веза]
  9. ^ Chakraborti, S.; Childs, F.; Soderberg, A. (25. 2. 2016). „Young Remnants of type Ia Supernovae and Their Progenitors: A Study Of SNR G1.9+0.3”. The Astrophysical Journal. 819 (1): 37. Bibcode:2016ApJ...819...37C. S2CID 119246128. arXiv:1510.08851 Слободан приступ. doi:10.3847/0004-637X/819/1/37. 
  10. ^ Krause, O. (2008). „The Cassiopeia A Supernova was of type IIb”. Science. 320 (5880): 1195—1197. Bibcode:2008Sci...320.1195K. PMID 18511684. S2CID 40884513. arXiv:0805.4557 Слободан приступ. doi:10.1126/science.1155788. 
  11. ^ Pankenier, David W. (2006). „Notes on translations of the East Asian records relating to the supernova of AD 1054”. Journal of Astronomical History and Heritage. 9 (1): 77. Bibcode:2006JAHH....9...77P. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura

[уреди | уреди извор]
  • Gamezo, Vadim N.; Khokhlov, Alexei M.; Oran, Elaine S.; Chtchelkanova, Almadena Y.; Rosenberg, Robert O. (2003). „Thermonuclear Supernovae: Simulations of the Deflagration Stage and Their Implications”. Science. 299 (5603): 77—81. PMID 12446871. arXiv:astro-ph/0212054 Слободан приступ. doi:10.1126/science.1078129. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Supernova на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Supernova&oldid=28525508”