Пређи на садржај

Божо Лазаревић

С Википедије, слободне енциклопедије
божо лазаревић
Божо Лазаревић
Лични подаци
Датум рођења(1909-04-15)15. април 1909.
Место рођењаСтијена, код Подгорице, Књажевина Црна Гора
Датум смрти23. децембар 2007.(2007-12-23) (98 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијавојно лице-пилот
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19321941.
19411964.
Чингенерал-пуковник ЈНА
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден партизанске звезде са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Божо Лазаревић (Стијена, код Подгорице, 15. април 1909Београд, 23. децембар 2007) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник авијације-пилот ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 15. априла 1909. године у селу Стијена, код Подгорице. Потиче из сиромашне сељачке породице Сава Лазаревића. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Беранама и Подгорици. За време гимназијских дана, активно је учествовао у акцијама омладинског покрета и постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Војну академију Југословенске краљевске војске је завршио 1932. године, а затим је прешао у Ратно ваздухопловство, где је, после школовања, добио звање извиђача и војног пилота.

У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Био је један од чланова партијске ћелије у загребачком гарнизону, коју је, марта 1939. године, основао Митар Бакић. У то време неколико пута се састајао са генералним секретаром ЦК КПЈ Јосипом Брозом Титом.

У току Априлског рата, Божо је, као капетан друге класе-пилот Осмог бомбардерског пука, учествовао у нападима на немачки аеродром код Целовца, 6. и 7. априла 1941. године, у нападима на пругу МариборГрац и у нападу на Печуј и Сегедин, у коме је страдало преко 80% посада 69. групе Осмог бомбардерског пука.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

Успео је да избегне заробљавање и отишао у родни крај, где се одмах повезао са партијском организацијом. Од Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору био је задужен да у том крају води војну обуку, организује јединице и прикупља оружје. Када је отпочео Тринаестојулски устанак, Божо је постављен за команданта Вељебарског сектора. Као заменик, а затим и командант Пиперског батаљона, истакао се у многим борбама, а посебно октобра 1941. године, у нападу на италијанску колону код Јелиног Дуба, када су уништена 42 камиона и убијено 270 италијанских војника. Његов батаљон је постигао велике успехе и код Ријеке пиперске, када је убијено и заробљено око 120 Италијана.

После одласка главнине црногорских јединица у Босну, јуна 1942. године, Лазаревић је као искусан борац и руководилац, остао на терену Подгоричког и Даниловградског среза да, одржавајући везу са Окружним комитетом, ради на поновном окупљању бораца и стварању јединица. Априла 1943. године, када је дошло до спајања с главнином партизанских снага, Божо се налазио на челу Зетског НОП одреда.

Као члан Штаба Треће ударне дивизије учествовао је у Петој непријатељској офанзиви, а после преласка у источну Босну извесно време је био и командант тзв. „Кривајске групе јединица“, а потом и начелник Штаба Треће ударне дивизије.

Када је Врховни штаб НОВ и ПОЈ, октобра 1943. године, наредио прикупљање ваздухопловаца из јединица НОВ и ПОЈ, Божо Лазаревић је окупио ваздухопловце с територије Црне Горе и Санџака. После двадесетодневног марша, Божо је успео да своју групу доведе у Дрвар, марта 1944. године. Врховни штаб га је тада одредио за члана војне мисије у Уједињеном Краљевству, у ком својству је обављао важне задатке у северној Африци и Италији, где је знатно утицао да већи број припадника Југословенске краљевске војске, а нарочито ваздухопловаца, пређе у редове НОВ и ПОЈ.

Од октобра 1944. године Божо је радио на формирању ваздухопловних пукова и дивизија које су, по уговору са Совјетским Савезом предате НОВ и ПОЈ. Већ 29. октобра 1944. постављен је за заменика команданта Ваздухопловства НОВЈ, а од почетка јануара 1945. године био је командант 42. јуришне дивизије.

За команданта Групе ваздухопловних дивизија, у чији су састав ушли: 11. ловачка дивизија и 9. обласна ваздухопловна бата, постављен је 15. марта 1945. године. Командујући овим ваздухопловним снагама, које су дале велики допринос у завршним операцијама за ослобођење Југославије, Божо Лазаревић је испољио све квалитете потребне за успешно вођење авијације.

Послератни период

[уреди | уреди извор]
Божо Лазаревић, 1957. године

После ослобођења Југославије, вршио је многе одговорне дужности у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани Југословенске народне армије (РВ и ПВО ЈНА). Завршио је Вишу војну академију „Ворошилов” у Москви и Вишу војну академију ЈНА. Пензионисан је 31. децембра 1964. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

Поред већег броја текстова у стручним часописима, 1972. године објавио је књигу „Ваздухопловство у НОР-у 1941—1945“.

Лазаревић је 26. септембра 1981. године био један од путника отетог ЈАТ-овог авиона. Налазио се у друштву пензионисаног генерал-мајора Милана Шијана. Када се авион приземљио на аеродром у Ларнаки, Лазаревић и Шијан су то искористили и инсценирали пожар, тиме омогућивши путницима да побегну из авиона, што је и окончало отмицу.[1]

Преминуо је у Београду, 23. децембра 2007. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, два Ордена партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]