Playtime
| Playtime | |
|---|---|
| Režija | Jacques Tati |
| Producent | Bernard Maurice René Silvera |
| Scenario | Jacques Tati Jacques Lagrange Art Buchwald (engleski dijalozi) |
| Uloge | Jacques Tati |
| Muzika | Francis Lemarque |
| Fotografija | Jean Badal Andréas Winding |
| Montaža | Gérard Pollicand |
| Datum(i) premijere | 16. 12. 1967
|
| Trajanje | 124 min. |
| Zemlja |  Francuska Italija |
| Jezik | francuski engleski |
| Budžet | 17 mil. franaka |
Playtime (sh. Vrijeme za igru; ital. Tempo di divertimento) je francusko-italijanska komedija snimljena 1967. godine u režiji Jacquesa Tatija poznat kao jedno od najskupljih i najambicioznijih ostvarenja francuske i evropske kinematografije krajem 1960-ih.
Predstavlja svojevrsni nastavak Tatijevog velikog hita Mon oncle, i u njemu Tati ponavlja ulogu Gospodina Hulota, sredovječnog muškarca koji se sve teže prilagođava svijetu kojim dominira moderna tehnologija. Radnja je smještena u Pariz i sastoji se od nekoliko vinjeta vezanih uz dolazak grupe američkih turista koji, na svoje veliko iznenađenje, umjesto stare i egzotične evropske prijestolnice susreću metropolu kojom dominira moderna tehnologija i arhitektura.
Tatiju je film snimao pune tri godine, pri čemu se suočio s nizom problema, uglavnom vezanim uz budžet koji je dosegao za tadašnje standarde basnoslovnu svotu od oko 17 miliona franaka. Zbog njih je prilično nevoljko pristao da stane ispred kamera, jer je jedino na temelju popularnosti svog lika mogao računati da će vratiti troškove. Visoke troškove produkcije je, pak, uzrokovao njegov perfekcionizam, odnosno inzistiranje da svoju omiljenu temu prikaza dehumanizirajuće tehnologije prikaže na što eksplicitniji način, pa je tako Pariz umjesto na lokacijama rekonstruiran ustudiju, gdje su izgrađen skup futurističkih ulica i zgrada koje će kasnije postati poznate kao "Tativille" (Tatijev grad). Tati je također inzistirao na tada prilično skupom formatu filmske vrpce od 70 mm, jer su mu bili antipatični krupni planovi.
Playtime je nakon premijere dobio niz pohvala kritičara kao i festivalskih nagrada, a i gledanost je bila vrlo dobra. Novac prikupljen prodanim ulaznicama, međutim, jednostavno nije bio dovoljan da pokrije troškove produkcije, te je Playtime završio kao financijska katastrofa, a sam Tati prisiljen bankrotirati. Usprkos toga, danas se smatra jednim od najboljih ostvarenja njegove filmografije.
- Jacques Tati : M. Hulot
- Barbara Dennek : la jeune étrangère
- Jacqueline Lecomte : l'amie de l'étrangère
- Valérie Camille : la secrétaire de M. Lacs
- France Rumilly : la vendeuse de lunettes
- Laure Paillette : première dame à la lampe
- Colette Proust : deuxième dame à la lampe
- Erica Dentzler : Mme. Giffard
- Yvette Ducreux : la demoiselle du vestiaire
- Rita Maiden : la compagne de M. Schultz
- Nicole Ray : la chanteuse
- Luce Bonifassy : cliente du Royal Garden
- Evy Cavallaro : cliente du Royal Garden
- Alice Field : cliente du Royal Garden
- Eliane Firmin-Didot : cliente du Royal Garden
- Ketty France : cliente du Royal Garden
- Nathalie Jam : cliente du Royal Garden
- Olivia Poli : cliente du Royal Garden
- Sophie Wennek : cliente du Royal Garden
- Yves Barsacq : l'ami de M. Hulot
- Sylvie Roubinowitz : fille ami de M.Hulot
- Jack Gauthier : le guide
- Henri Piccoli : le monsieur important
- Léon Doyen : le portier
- Georges Montant : M. Giffard, chef de service
- John Abbey : M. Lacs
- Billy Kearns : M. Schulz
- Reinhardt Kolldehoff : le directeur allemand
- Grégoire Katz : le vendeur allemand
- Marc Monjou : le faux M. Hulot
- Tony Andal : le chasseur du Royal Garden
- André Fouché : le directeur du Royal Garden
- Georges Faye : l'architecte du Royal Garden
- Michel Francini : le maître d'hôtel du Royal Garden
- François Viaur : un serveur du Royal Garden
- Marie-Pierre Casey : la caissière du Royal Garden
- André Badin
- Madeleine Bouchez
- James Campbell[1]
- Playtime Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u sur Tativille.com
- Playtime na stranici Ciné-Ressources
- Playtime na sajtu IMDb
- Playtime na AlloCiné (fr)
- Dossier Playtime Arhivirano 2013-06-15 na Wayback Machine-u sur le site du CNDP