Prvi rat za Nagorno-Karabah
| Rat za Nagorno-Karabah | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Nagorno-Karabah Jermenija |
 Azerbejdžan avganistanski mudžahedini  Čečeni | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Levon Ter-Petrosjan Samvel Babajan Monte Melkonjan † Sejran Oganjan Arkadij Ter-Tadevosjan Vazgen Sarkisjan † Grač Andresjan † |
 Ajaz Mutalibov Abulfaz Elčibej Hejdar Alijev Iskander Gamidov Suret Gusejnov Ragim Gazijev Dadaš Rzajev Mamedrafi Mamedov Zaur Rzajev † Gulbedin Hekmatijar Šamil Basajev | ||||||||
| Snaga | |||||||||
|
20.000 (vojska Nagorno-Karabaha) 20.000 (vojska Jermenije)[1] |
74.000[1] 2.000-3.000 Avganistanaca i Čečena[2] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 4.592[3] | 25.000-30.000[3] | ||||||||
Rat za Nagorno-Karabah je trajao od februara 1988. do maja 1994. između Republike Azerbejdžan i većinskih Jermena iz Nagorno-Karabaha uz podršku Republike Jermenije.
Na referendumu koji je održan u Nagorno-Karabahu većina glasača je glasala za pripajanje Jermeniji, dok su referendum bojkotovali Azeri Nagorno-Karabaha. Kako se raspad Sovjetskog Saveza približavao, počeli su sve nasilniji sukobi između Jermena i Azera, što je dovelo do etničkog čišćenja sa obe strane[4][5].
Proglašenje nezavisnosti Azerbejdžana od Sovjetskog Saveza uvelo je ovaj region u još veći konflikt.[6] Kao što je Azerbejdžan proglasio nezavisnost od Sovjetskog Saveza, jermenska većina u Nagorno-Karabahu glasala je za otcepljenje od Azerbejdžana i proglasila nepriznatu Republiku Nagorno-Karabah.
Kao rezultat sukoba, raseljeno je čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha.[7] Ruskim posredovanjem potpisano je primirje u maju 1994. godine.
Teritorija modernog Nagorno-Karabaha u I milenijumu pre nove ere bila je naseljena kavkaskim autohtonim plemenima. U II veku pre nove ere, ovu teritoriju je anektirala Kraljevina Jermenija i bila je u njenom sastavu do kraja IV veka.[8] Krajem IV veka ova oblast je bila priključena Persiji. Od sredine VII veka do kraja IX veka je pod arapskom vlašću. U XVII veku je na području današnjeg Nagorno-Karabaha postojalo pet jermenskih kneževina, koje su predstavljale poslednji vid jermenske državnosti pre konačnog pada pod tuđinsku vlast. Godine 1813. oblast je pripojena Ruskom carstvu.
Teritorija Nagorno-Karabaha je danas još uvek u velikoj meri predmet spora između Jermena i Azera. Trenutni sukob ima svoje korene u događajima posle Prvog svetskog rata. Neposredno pre kapitulacije Otomanskog carstva, Ruska imperija je propala u novembru 1917. i Rusija je tada pala pod kontrolu boljševika. Tri nacije na Kavkazu, Jermeni, Azeri i Gruzini, ranije pod vladavinom Rusa, proglasili su svoju nezavisnost i formirali Zakavkavsku federaciju koja je nestala posle samo tri meseca postojanja.[9]
Ubrzo je izbila borba između Demokratske Republike Jermenije i Demokratske Republike Azerbejdžan u tri specifične regije: Nahčivana, Zangezura (danas jermenska pokrajina Sjunik) i Nagorno-Karabaha. Jermenija i Azerbejdžan sporili su se gde će biti granice ove tri provincije. Karabaški Jermeni su pokušali da proglase nezavisnost, ali nisu uspeli da stupe u kontakt sa Republikom Jermenijom. Posle poraza Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu, britanske trupe su 1919. godine okupirale južni Kavkaz. Britanska komanda privremeno je postavila azerbejdžanskog državnika Hosrov-bek Pašu Sultanova za guvernera Nagorno-Karabaha i Zangezura, do donošenja konačne odluke na Pariskoj mirovnoj konferenciji.[10]
Dva meseca kasnije, sovjetska 11. armija napala je Kavkaz i u roku od tri godine, kavkaske republike su ušle u sastav novoformirane Transkavkaske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. Boljševici su potom stvorili sedmočlanu komisiju za Kavkaz (skraćeno Kavburo) na čelu sa Staljinom, sa zadatkom da rešava glavna pitanja na Kavkazu.[11] Dana 4. jula 1921. članovi odbora glasali su 4-3 u korist dodele Karabaha novonastaloj Sovjetskoj Socijalističkoj Republidži Jermeniji, ali dan kasnije Kavburo je poništio svoju odluku i glasao da region bude u okviru Sovjetske Socijalističke Republike Azerbejdžan iako su čak 94% stanovništva bili Jermeni.[12][13]
Tokom godina sovjetske vladavine stanovnici Nagorno-Karabaha su zadržali jaku želju da se pripoje Jermeniji.[14]
Kao novi generalni sekretar Sovjetskog Saveza, Mihail Gorbačov je došao na vlast 1985. i počeo je da sprovodi svoje planove za reformu Sovjetskog Saveza uobličene u politici perestrojke i glasnosti. Lideri Karabaha su, pozivajući se na politiku glasnosti, zatražili ujedinjenje autonomne pokrajine sa Jermenijom 20. februara 1988.[15] Jermenski lideri su se žalili da jermenski jezik nije zastupljen ni u školskim udžbenicima, a ni u televizijskim emisijama u Karabahu.[16] Žalili su se da se sprovodi azerizacija Nagorno Karabaha, i da se povećava broj Azera, pa je u Nagorno-Karabahu udeo jermenskoga stanovništva 1988. pao na tri četvrtine ukupnoga stanovništva.[17]
Jermeni su počeli da protestuju u Jerevanu, zahtevajući ujedinjenje sa Nagorno-Karabahom. Ovo je navelo Azere da organizuju kontraprotest u Bakuu. Dana 10. marta Gorbačov je izjavio da se granice između republika neće menjati, pozivajući se pri tome na član 78. sovjetskog ustava.[18] Gorbačov je takođe izjavio da je još nekoliko drugih regiona u Sovjetskom Savezu tražilo teritorijalne promene, pa je zbog toga smatrao da bi prekrajanje granica između Jermenske SSR i Azerbejdžanske SSR predstavljalo opasan presedan. Ali Jermeni se nisu slagali sa odlukama Kavbura iz 1921. i smatrali su da treba ispraviti tu istorijsku grešku po principu samoopredeljenja, jednoga od temljenih ustavnih načela.[18] Azeri su sa druge strane podržali Gorbačovljevu odluku da se ne menjaju granice.[19]
Etnički sukobi ubrzo su izbili između Jermena i Azera koji žive u Karabahu i Jermeniji. Već krajem 1987. Azeri, koji žive u mestima Kapan i Megri u Jermeniji, su se žalili da su bili prisiljeni da zbog incidenata sa svojim jermenskim susedima napuste svoje domove. U novembru 1987. dva vagona puna Azera stigla su na železničku stanici u Bakuu. U kasnijim intervjuima, gradonačelnici ova dva mesta su negirali postojanje incidenata.[20]
Dana 22. februara 1988. došlo je do sukoba između Jermena i Azera u blizini grada Askeran u Nagorno-Karabahu. Tokom sukoba dva mladića azerske nacionalnosti su ubijena. U jednog od njih verovatno je pucao lokalni azerski policajac slučajno ili nakon svađe.[9][21]
Govoreći na mitinzima, jedan azerski izbeglica iz jermenskog grada Kapan optužio je Jermene za ubistva i zločine, pominjući silovanje žena i sečenje njihovih grudi.[19] Prema sovjetskim medijima radilo se o netačnim navodima, a mnogi mediji su pominjali da su govornici na mitingu bili agenti provokatori.[22] Nekoliko sati nakon toga mitinga počeo je pogrom nad jermenskim stanovništvom u gradu Sumgait, koji se nalazi oko 25 kilometara severno od Bakua. U ovom progromu je prema sovjetskim izvorima život izgubilo 32 ljudi (26 Jermena i 6 Azera), mada Jermeni smatraju da pravi broj nije prijavljen.[23] Posle pogroma gotovo svi stanovnici jermenskog porekla napustili su Sumgait. Nakon tri dana nasilja nad Jermenima sovjetske snage ušle su u grad i ugušile nerede 1. marta 1988.[24]
Dana 23. marta Vrhovna komanda Sovjetskog Saveza odbacila je zahteve Jermena da zbog pogroma prepusti Nagorno-Karabah Jermeniji. Trupe su poslate u Jerevan da spreče proteste protiv odluke sovjetskih vlasti. Gorbačov je pokušao da stabilizuje region, ali bez uspeha, jer su obe strane ostale beskompromisne.[25]
Etnički sukobi su uzimali sve veći danak u obe republike. To je primoralo većinu Jermena u Azerbejdžanu van Nagorno-Karabaha da pobegnu u Jermeniju i većinu Azera u Jermeniji da pobegnu u Azerbejdžan.[6] U januaru 1989. centralna vlada u Moskvi privremeno je preuzela kontrolu u regionu, a taj potez su pozdravili mnogi Jermeni.[9]
U januaru 1990. desio se još jedan pogrom Jermena u Bakuu što je primoralo Gorbačova da proglasi vanredno stanje i pošalje trupe Minisarstva unutrašnjih poslova da uspostave red. Usred rastućeg pokreta za nezavisnost u Azerbejdžanu, Gorbačov je poslao oružane snage da spreči kolaps Sovjetskog Saveza. Trupe su dobile naređenje da zauzmu Bakuu u ponoć 20. januara 1990. Stanovnici su tvrdili da su snage Ministarstva unutrašnjih poslova prve otvorile vatru[26], dok je Ministarstvo unutrašnjih poslova to negiralo.[26] U gradu je uveden policijski čas. Sukobi između Ministarstva unutrašnjih poslova i Azerbejdžanskog narodnog fronta bili su uobičajeni, a u jednom takvom sukobu u Bakuu ubijeno je preko 120 Azera i osam pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR-a.[27] Ovi događaji nazvani su crni januar.
Azerbejdžan je imao nekoliko eksklava na teritoriji Jermenije. Početkom 1990. na putu pored sela Baganis koji se nalazi na granici sa Azerbejdžanom došlo je do napada pripadnika milicije iz Azerbejdžana.[28] U isto vreme, jermenske snage napale su azerbejdžanske eksklave unutar teritorije Jermenije, kao i granična sela u oblastima Kazakh i Sadarak u Azerbejdžanu. Dana 26. marta 1990. nekoliko vozila jermenskih paravojnih jedinica stiglo je u selo Baganis na jermenskoj granici. U sumrak su prešli granicu i napali azerbejdžansko selo Baganis Ajrum. Oko 20 kuća je spaljeno i 8 do 11 seljana azerske nacionalnosti je ubijeno.[29] Kada su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza stigli u Baganis Ajrum, napadači su već pobegli.[28]
Ajaz Mutalibov koji je bio na vlasti u Azerbejdžanu, obratio se Gorbačovu 1991. za podršku u pokretanju zajedničke vojne operacije u cilju razoružavanja jermenskih ekstremista. Operacija je nazvana Prsten. Zadatak operacije je bio da se nasilno deportuju Jermeni koji žive u selima regiona Šahumian. Sovjetski i azerbejdžanski zvaničnici su želeli da zastraše jermenski narod da odustane od svojih zahteva za ujedinjenje.[6]
Operacija Prsten pokazala se kontraproduktivnom tako da je nasilnim karakterom među Jermenima učvrstila verovanje da je jedino rešenje da se pruži oružani otpor, pa je počelo formiranje dobrovoljačkog odreda.[9]
Sporadične borbe između Jermena i Azera intenzivirane su nakon operacije Prsten. I kod Jermena i kod Azera došlo je do regrutovanja hiljada dobrovoljaca u improvizovanu vojsku. Mnoge žene u Nagorno-Karabahu pristupile su vojsci i učestvovale u borbama, kao i u drugim pomoćnim aktivnostima, poput pružanja prve pomoći i evakuacije ranjenih sa ratišta.
Bivši vojnici Sovjetskog Saveza, takođe su ponudili svoje usluge za obe strane. Na primer, bivši sovjetski general Anatolij Zinevič, bio je uključen u planiranje i sprovođenje mnogih operacija jermenskih snaga. Do kraja rata bio je na položaju načelnika štaba oružanih snaga Republike Nagorno-Karabaha.
Procenjeni iznos vojne snage i vojnih vozila kod svakog entiteta koji je bio uključeni u sukob za period 1993-1994. bio je:
| Entitet | Vojnici | Artiljerija | Tenkovi | Oklopni transporteri | Oklopna borbena vozila | Borbeni avioni | Helikopteri |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Nagorno-Karabah | 20.000 | 16 | 13 | 120 | N/A | N/A | N/A |
| Jermenija | 20.000 | 160[30]-170 | 77[30]-160 | 150[30]-240 | 39[30]-200 | 3[30] | 13[30] |
| Azerbejdžan | 42.000 | 388[30]-395[31] | 436[30]-458[31] | 558[30]-1264[31] | 389[30]-480 | 63[30]-170 | 45-51 |
Zvanično, novonastala republika Jermenija demantovala je bilo kakvu umešanost u dopremanju oružja, goriva i hrane ili pružanju bilo kakve logističke podrške separatistima u Nagorno-Karabahu. Međutim, Levor Ter Petrošijan je kasnije priznao da ih je snabdevao logističkim zalihama i isplaćivao plate separatistima, ali je demantovao slanje svojih trupa u borbu. Jermenija se suočila sa blokadom Azerbejdžana kao i sa pritiskom suseda Turske koja je stala na stranu Azerbejdžana.[32] Jedina kopnena veza koju je Jermenija imala sa Karabahom bila je kroz uzak planinski koridor do kog se jedino moglo doći helikopterom. Jedini aerodrom u regionu bio je u malom gradu Kodžaliju, koji se nalazio sedam kilometera od Stepanakerta sa približno 6.000 do 10.000 stanovnika. Kodžali je takođe služio kao artiljerijska baza i od 23. februara iz njega su bombardovane jermenske i ruske trupe u prestonici.[19] Krajem februara Kodžali je većinom bio odsečen. Dana 26. februara, jermenske snage uz pomoć oklopnih jedinica pokrenule ofanzivu za zauzimanje Kodžalija.
Tvrdnje azerbejdžanske strane da su jermenske snage nakon zauzimanja Kodžalija ubile nekoliko stotina civila koji su bežali iz grada potvrdili su i drugi izvori poput Hjuman rajts voča, organizacije za ljudska prava Memorial ali i biografija vrhovnog jermenskog komandata Monte Melkonijana koju je objavio njegov brat[33]. Jermenske snage su prethodno izjavile da će napasti grad i da će ostaviti kopneni koridor kako bi civili pobegli kroz njega. Kada je napad počeo jermenske snage su brojčano nadmašile odbrambene snage koje su zajedno sa civilima pokušale da se povuku na sever do grada Adgnama koji su držali Azeri. Piste na aerodromu bile su namerno uništene pa su bile van upotrebe. Jermenske snage su krenule u poteru za vojnicima i civilima koji su se povlačili kroz koridor i otvorili vatru na njih ubijajući i vojnike i civile.[33] Jermenski vladini zvaničnici odbacili su optužbe za masakr.
Ukupan broj žrtava nije tačno utvrđen, ali konzervativni izvori smatraju da broj žrtava iznosi 485 stradalih.[9] Zvaničan broj poginulih sudeći po azerbejdžanskim zvaničnicima tokom događaja od 25. do 26. februara je 613 civila uključujući 106 žena i 83 dece.[34] Dana 3. marta 1992. novine „Boston gloub“ su izvestile da je 1000 ljudi ubijeno tokom četiri godine konflikta. Citirali su gradonačelnika Kodžalija Memedova koji je izjavio da se 200 ljudi vodi kao nestalo, da je 300 bilo zarobljeno i da je 200 povređeno tokom borbi.[35] U izveštaju organizacije za ljudska prava Helsinki voča iz 1992. godine stoji da su pripadnici azerbejdžanske vojske u uniformama i sa oružjem bili izmešani sa masama civila i da je to razlog zbog koga su jermenske snage otvorile vatru na njih.[36]
Kada su Jermeni lansirali jednu od prvih ofanziva na Stepanakert 13. februara 1988. mnogi Azerbejdžanci su se povukli u utvrđenje u Šuši. Dana 28. marta azerbejdžanska vojska je krenula u napad na Stepanekert iz sela Džangasan napadajući neprijateljske položaje iznad sela Kirkidžan i u podne sledećeg dana zauzeli su pozicije blizu grada, ali su ih Jermeni brzo odbili.[37]
U mesecima koji su sledili nakon osvajanja Kodžalija, azerbejdžanski komandati koji su držali poslednje utvrđenje u regionu grad Šušu raketirali su Stepanakert raketama tipa Grad. Do aprila bombardovanje je nateralo 50.000 ljudi koji su živeli u Stepanekertu da se sakriju u podzemne bunkere i podrume.[38]
Dana 8. maja nekoliko stotina naoružanih Jermena uz podršku tenkova i helikoptera napalo je azerbejdžansko utvrđenje Šušu. Žestoke borbe vodile su se na gradskim ulicama i nekoliko stotina ljudi je poginulo na obe strane. Brojčano slabiji Azeri počeli su da se povlače i 9. maja borbe su završene.[39]
Zauzeće Šuše glasno je odjeknulo u susednoj Turskoj. Njeni odnosi sa Jermenijom su se pogoršali nakon otcepljenja Jermenije od Sovjetskog Saveza, a još su se više pogoršali kao rezultat jermenskog osvajanja u regionu Nogorno-Karabah. Premijer Turske Sulejman Demirel rekao je da je bio pod konstantim pritiskom naroda da njegova zemlja interveniše. Demirel je bio protiv takve intervencije govoreći da bi ulazak Turske u rat izazvao još veći konflikt između muslimana i hrišćana.[40]
Turska nikad nije poslala trupe u Azerbejdžan, ali je poslala vojne savetnike. U maju 1992. vojni komandat plaćeničkih snaga Jevgenij Šapošnikov uputio je upozorenje zapadnim nacijama posebno Sjedinjenim Državama da se ne mešaju u konflikt govoreći da će to dovesti do trećeg svetskog rata.[6]
Čečenski kontigent pod vođstvom Šamila Basajeva bila je jedna od jedinica koja je učestvovala u konfliktu. Sudeći po Azerbejdžanskom pukovniku Azeru Rustamovu stotine čečesnkih dobrovoljaca pružilo je neprocenjivu pomoć u borbama pod vođstvom Šamila Basajeva i Samala Radujeva.[41] Basajev je bio jedan od poslednjih boraca koji je napustio Šušu. Sudeći po izveštaju ruskih novina Basajev je kasnije izjavio da je tokom svoje karijere njegov bataljon samo jednom poražen, i da je taj poraz usledio u Karabahu u borbi sa Dašnak bataljonom[41]. Kasnije je rekao da je povukao svoje snage iz konflikta zato što je izgledalo da se rat više vodio zbog nacionalizma nego zbog religije.[41] Basajev je prošao direktnu vojnu obuku u ruskim vojnim snagama tokom rata u Abhaziji 1992-93. Drugi Čečeni koji su trenirani od strane ruske vojske borili su se na strani Rusije u Abhaziji protiv Gruzije i na strani Azera protiv Jermena u Nagorno-Karabahu.[42]
Operacija Goranboj je operacija velikih razmera koju su Azeri poveli u leto 1992. i čiji je cilj bio preuzimanje kontrole nad celim Nagorno-Karabahom. Ova ofanziva se smatra jedinim uspešnim probojem azerbejdžanske vojske i najvećim azerbejdžanskim uspehom u šest godina dugom sukobu. Takođe, označava početak nove, intenzivne faze rata. U operaciji je učestvovalo preko 8.000 azerskih vojnika i četiri dodatna bataljona, najmanje 90 tenkova i 70 borbenih vozila pešadije, a korišćeni su i Mi-24 helikopteri.
Dana 12. juna 1992, Azeri su napali region Askeran koji se nalazio u centru Nagorno-Karabaha. Dve grupe od oko 4.000 vojnika napale su položaje na severu i jugu Askerana. Kao rezultat žestokih borbi uspeli su da uspostave kontrolu nad nekim naseljima u regionu. Kontrola je uspostavljena u Nahičevaniku, Dovšanliju, Pirdžamalu, Dagrazu i Agbulaku. Dana 4. jula 1992, Azeri su osvojili najveći grad u regionu, Mardakert. Procenjuje se da je 30.000 jermenskih izbeglica bilo primorano da pobegne iz regiona.
Međutim Jermeni su uspeli da reorganizuju vojsku i da krenu u protivofanzivu.[9] Do jeseni 1992, azerbejdžanska vojska je pretrpela teške gubitke, a u februaru i martu naredne godine jermenska protivofanziva preokrenula je tok rata.
Krajem juna bila je planirana nova, manja azerbejdžanska ofanziva, ovoga puta na grad Martuni u jugoistočnom Karabahu. U napadu je učestvovalo nekoliko desetina tenkova i oklopnih borbenih vozila. Međutim, snage koje su branile provinciju Martuni, na čelu sa Monte Melkonijanom uspele su da zaustave napad.[39]
Tokom zime 1992, obe strane su se u velikoj meri uzdržavale od lansiranja velikih ofanziva, kako bi rezerve, kao što su gas i struja, bile sačuvane za domaću upotrebu. U Gruziji je počeo novi talas građanskih ratova protiv separatista u Abhaziji i Osetiji. Uništen je naftovod koji vodi od Rusije do Jermenije, zbog čega su zimu 1992-1993 mnoge porodice širom Jermenije i Karabaha provele bez grejanja i tople vode.[43]
Nabavke žitarica su bile otežane. Jermenska dijaspora donirala je novac za kupovinu zaliha. U decembru, dve isporuke od 33.000 tona žita stigle su iz Sjedinjenih Američkih Država preko Crnog mora i luke Batumi u Gruziji.[43] U februaru 1993, Evropska ekonomska zajednica donirala je 4,5 miliona evra Jermeniji.[43]
Proterani Azeri su bili primorani da žive u improvizovanim kampovima. Međunarodni Crveni krst je distribuirao ćebad i hranu za izbeglice.[44]
Region Kelbadžar je smešten zapadno od granice severnog Karabaha. Sa populacijom od oko 60.000, nekoliko desetina mesta je bilo naseljeno uglavnom Azerima i Kurdima.[45] U martu 1993, objavljeno je da je oblast Martakert koju naseljavaju Jermeni granatirali Azeri koji žive u Kelbadžaru. To je bio povod da nakon uspešne akcije u regionu Martuni, Melkonijan i njegovi borci dobiju zadatak da zauzmu i region Kelbadžar.[39] Napad je počeo 2. aprila, a jermenske snage su napredovale prema Kelbadžaru iz dva pravca. Već 3. aprila jermenske snage su zauzele celu oblast.[39]
Ofanziva je izazvala je međunarodno negodovanje protiv jermenske vlade, jer je ovo bio prvi put da su jermenske snage napustile teritoriju Nagorno-Karabaha i da su prešli na teritoriju Azerbejdžana. Dana 30. aprila, u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) izglasana je rezolucija 822, koju su predložili Turska i Pakistan. U rezoluciji je naglašeno da Nagorno-Karabah predstavlja deo Azerbejdžana i zahtevano da se jermenske snage povuku iz Kelbadžara.[46] Hjuman Rajts Voč je zaključio da su tokom ofanzive na Kelbadžar jermenske snage počinile brojna kršenja pravila ratovanja, uključujući i prisilno iseljavanje civilnog stanovništva i uzimanje talaca.[45]
Dok se narod Azerbejdžana prilogađavao novoj političkoj situaciji u zemlji, Jermene je potreslo Melkonijanovo ubistvo 12. juna u borbama u blizini grada Merzulija. Jermenske snage su iskoristile političku krizu u Bakuu koja je dovela do toga da front u Karabahu bude slabo branjen.[9] Usled političkih previranja, Azerbejdžan je u naredna četri meseca izgubio pet okruga van Karabaha kao i sam sever pokrajine.[9] Azerske snage nisu bile sposobne da u tom trenutku pruže značajniji otpor jermenskoj vojsci i povlačile su se ka unutrašnjosti.[9] Krajem juna jermenske trupe su ušle u Martakert, poslednje veliko uporište Azera u Karabahu, a već početkom jula jermenske snage su započele novi napad i zauzele najveći deo regiona Agdam koji se nalazio van granica samog Karabaha.
Dana 4. jula artiljerijskim udarima započeo je napad jermenskih snaga na administrativni centar regiona grad Agdam koji je u borbama gotovo razrušen, a azerska vojska i civili su napustili grad. Sredinom avgusta jermenske trupe su pokrenule novu ofanzivu u cilju zauzimanja južnih azerskih regiona Fizuli i Džabrail.
Uporedo sa napredovanjem jermenske vojske turska premijerka Tansu Čiler je u Bakuu upozorila jermensku vladu da ne sprovodi nikakve akcije protiv Nahčivanske autonomne republike i zatražila je povlačenje jermenskih trupa sa azerske teritorije. Već početkom septembra, nekoliko hiljada turskih vojnika je stacionirano na granicu između Turske i Jermenije. Snage Ruske Federacije koje su bile smeštene u bazama u Jermeniji poslate su u graničnu oblast sa Turskom kako bi se sprečio eventualni napad Turske na Jermeniju.
Do početka septembra azerbejdžanske snage su bile u potpunom rasulu. Većina teškog naoružanja koje su dobili ili kupili od Rusa bilo je uništeno ili napušteno tokom borbi. Od juna 1992. kada je počela ofanziva, jermenske snage su zarobile na desetine tenkova, oklopnih vozila i artiljerije. U televizijskom intervjuu marta 1993. Monte Melkonijan je izjavio da su samo njegove snage od početka ofanzive juna 1992. zarobile ili uništile ukupno 55 tenkova tipa T-72, 24 BMP-2 i 15 oklopnih transportera te 25 komada teške artiljerije.[9] Serž Sargsjan, tadašnji vođa oružanih snaga Karabaha, tvrdio je da je tokom celog rata zarobljeno 156 tenkova.[9]
Dokaz nemoći Azera najjasnije se video kada je Alijev bio prisiljen da regrutuje između 1000 i 1500 avganistanskih mudžahedina i arapskih boraca. Iako je azerbejdžanska vlada odbacila ove tvrdnje kao neistinite, stenogrami i fotografije jermenskih obaveštajaca su potvrđivali ta nagađanja.[6] Inostrani izvori tvrdili su da je pomoć u ljudstvu stizala i iz Pakistana i Čečenije, čije borce je predvodio gerilac Šamil Basajev.[47] Američka naftna kompanija Mega ojl (engl. Mega Oil) unajmila je nekoliko američkih vojnih instruktora za vojsku Azerbejdžana, a za uzvrat je dobila pravo na eksploataciju naftnih polja u azerbejdžanskim vodama Kaspijskog mora.[48]
Tokom vazušnog rata u Karabahu pretežno su bili korišćeni borbeni avioni i helikopteri. Primarni transportni helikopteri koji su korišćeni bili su Mi-8 i moderniji Mi-17 koje su koristile obe strane. Jurišni helikopter Mi-24 su takođe koristile obe strane.
Jermensko vazduhoplovstvo sastojalo se od samo dva aviona Suhoj Su-25 za blisku podršku od kojih je jedan stradao od prijateljske vatre. Takođe su imali nekoliko letelica tipa Su-22 i Suhoj Su-17, ali ovi avioni nisu korišćeni tokom rata.[49]
Azerbejdžansko ratno vazduhoplovstvo sastojalo se od 45 borbenih letelica kojima su često upravljali iskusni ruski i ukrajinski piloti, plaćenici iz bivše sovjetske vojske. Leteli su u misijama iznad Karabaha u avionima kao što su MiG-25 i Suhoj Su-24, kao i u nešto starijim avionima kao što je MiG-21. Oni su primali mesečnu platu od 5.000 rubalja, a poletali su sa vazduhoplovnih baza u Azerbejdžanu, često bombardujući Stepanakert.[49]
Nekoliko njih Jermeni su oborili uz pomoć Rusa, kako je tvrdio jedan od komandanata pilota. Mnogi od pilota suočavali su se sa strahom da će biti ubijeni ako ih obore. Dobro postavljen sistem PVO onemogućio je Azerbejdžan da pokrene više napada.
U oktobru 1993. Hejdar Alijev je formalno izabran za predsednika. On je obećao da će uvesti red u zemlju i da će povratiti izgubljene teritorije. U oktobru su se Azerbejdžanu pridružili plaćenici. Zimu su obeležili slični uslovi kao i prethodne godine, obe strane su skupljale drvo i namirnice mesecima unapred. Donete su dve rezolucije UN i SB o Nagorno-Karabahu (874 i 884) u oktobru i novembru.[46]
Početkom januara azerbejdžanske snage i avganistanski gerilci povratili su deo okruga Fizuli, uključujući i železnički čvor Horadiz na iranskoj granici, ali nisu uspeli da zauzmu sam grad Fizuli.[50] Dana 10. januara 1994. pokrenuta je ofanziva Azera prema regionu Martakert kao pokušaj da se zauzme severni deo oblasti. Na početku je ofanziva bila uspešna pa su uspeli da zauzmu nekoliko delova Karabaha na severu i jugu, ali su ubrzo zaustavljeni. Republika Jermenija poslala je regrute, regularnu vojsku, kao i pripadnike ministarstva unutrašnjih poslova da zaustave napredovanje Azera u Karabahu.[45] Da bi ojačala svoje redove jermenska vlada je izdala dekret o regrutovanju muškaraca do 45 godina starosti. Azeri su zarobili nekoliko vojnika regularne jermenske vojske.[45]
Azerska ofanziva je postajala sve intenzivnija. Muškarci mlađi od 16 godina sa malo ili bez imalo obuke bili su regrutovani i poslati da učestvuju u neuspešnim talasima ljudskih napada. Ovakva taktika korišćena je u Iranu tokom Iračko-iranskog rata. Dve ofanzive koje su pokrenute tokom zime koštale su Azere 5.000 ljudi dok su Jermeni izgubili nekoliko stotina vojnika.[6] Glavna azerbejdžanska ofanziva imala je za cilj osvajanje okruga Kelbadžar, čime bi ugrozili Lačinski koridor. Na početku je napad naišao na slab otpor pa su Azeri zauzeli ključni prelaz Omar. Međutim, jermenske snage su brzo reagovale i u najkrvavijim sukobima od početka rata uspele da unište azerske snage. Nekoliko azerkih brigada bilo je izolovano kada su Jermeni povratili prelaz Omar. Na kraju su bili opkoljeni i uništeni.
Nakon šest godina intenzivnih borbi obe strane bile su spremne za primirje. Azerbejdžan, nakon što je iscrpeo skoro sve svoje vojne resurse, uzdao se u primirje koje bi trebalo potpisati posredovanjem OEBSa ili Rusije pošto je jermenskim komandantima bio otvoren put ka Bakuu. Došlo je do poboljšanja diplomatskih odnosa između Jermenije i Azerbejdžana u maju.[6] Do poslednjeg obračuna u ovom sukobu došlo je u blizini Šahumiana, gde je došlo do nekoliko manjih obračuna između azerskih i jermenskih snaga na Gujlstanu.
Dana 16. maja lideri Jermenije, Azerbejdžana, Nagorno-Karabaha i Rusije sastali su se u Moskvi kako bi potpisali primirje, koje je bilo poziv za prekid neprijateljstva. U Azerbejdžanu su mnogi pozdravili primirje, dok su neki bili protiv toga da vojnici mirovne misije koji bi bili privremeno tu smešteni budu iz Rusije. Sporadične borbe nastavile su se u regionu, ali je sa svih strana stiglo saopštenje da će poštovati primirje.[51]
Vredne snimke sukoba zabeležili su novinari na obe strane. Među njima je bio Vardan Hovanisian koji je na Trajbek filmskom festivalu 2007. godine dobio nagradu za najbolji dokumentarni film „Priča ljudi u ratu i miru“, kao i Čingiz Mustafajev koji je posthumno narađen titulom narodnog heroja u Azerbejdžanu. Jermensko-ruski novinar Dmitri Pisarenko koji je proveo godinu dana na frontu i koji je snimio mnoge bitke kasnije je napisao da su i jermenski i azerbejdžanski novinari radili pod uticajem svoje vlade i da su „žrtvovali objektivnost zarad ideologije“. Jermenski vojni komandanti bili su spremni da daju izjave za novinare kad su Azeri pokrenuli vojnu ofanzivu, kritikujući njihove komandante za pokretanje velikog artiljerijskog bombardovanja i hvaleći svoje vojnike koji su se, iako brojčano slabiji, hrabro odupreli protivniku. Međutim, oni nisu hteli da daju izjave kada su jermenske snage zauzele malo selo izvan Nagorno-Karabaha kako ne bi morali da opravdavaju te postupke. Zato su jermenski novinari bili kreativni, predstavili su taj događaj kao kontraofanzivu i kao neophodnu vojnu operaciju.[52]
Strani novinari su se više bavili SSSR-om naglašavajući da je pun etničkih sukoba i da je Nagorno-Karabah samo jedan od njih. Zbog nedostatka informacija o samim korenima sukoba strane novine su preplavile informacije da je verski faktor glavni izvor sukoba, jer je činjenica bila da su Jermeni pretežno bili hrišćani, a Azeri muslimani.[53] Prema Karimu, čitaoci su već bili svesni rasta snage islamističkih vojski na bliskom istoku pa su novinari iskoristili priliku da ih izveste o „Muslimanskim zločinima nad hrišćanskom manjinom“.[54] Religija je nepotrebno naglašavana više od političkih, teritorijalnih i etničkih faktora, sa vrlo retkim osvrtanjem na demokratske i pokrete samoopredeljenja u obe zemlje. Tako je bilo do masakra u Kodžaliju krajem februara 1992. godine kada su jermenske jedinice ubile na stotine azerskih civila, kada je pozivanje na religiju prestalo. Studija koja je obuhvatila četiri najveća kanadska novinska lista pokazala je da su pojedini novinari pokušali da masakar nad Azerima prikažu kao sekundaran problem i da su se u tim izveštajima oslanjali na poricanja jermenskih vlasti.[54]
Danas je Nagorno-Karabah jedan od nekoliko zamrznutih konflikata u bivšim sovjetskim državama, zajedno sa moldavskim Pridnjestrovljem, kao i otcepljenim regionima Gruzije, Abhazijom i Južnom Osetijom. Karabah je de jure deo Azerbejdžana, ali de fakto kontrolu nad teritorijom ima međunarodno nepriznata Republika Nagorno-Karabah[55]
Nasuprot izveštajima medija koji su uvek potencirali versku razliku između Jermena i Azera kao glavni razlog sukoba, on je nastao primarno zbog teritorije i narušenih ljudskih prava Jermena u Karabahu. Od 1995. godine uz posredovanje OEBS-a Minska grupa je u dogovoru sa vladama Jermenije i Azerbejdžana uspela da pronađe novo rešenje. Usvojeni su brojni predlozi, ali su obe strane morale da pristanu na brojne ustupke. Jedan takav predlog zahtevao je da se jermenske snage povuku iz sedam regiona koji su okruživali Karabah, dok je Azerbejdžan podelio neka svoja ekonomska sredstva uključujući i deo zarade od naftovoda koji je išao od Bakua kroz Jermeniju do Turske.[56] Drugi predlozi zahtevali su da Azerbejdžan da najširu moguću autonomiju Karabahu garantujući mu tako punu nezavisnost. Jermenija je takođe bila pod pritiskom da će biti isključena iz velikih ekonomskih projekata u regionu ukljućujući Naftovod Baku-Tbilisi-Čejhan i prugu Kars–Tbilisi-Baku.[56]
Prema rečima bivšeg predsednika Jermenije Levona Ter-Petrosijana, davanjem određenih teritorija Karabaha Azerbejdžanu sukob bi bio završen 1997. godine. Mirovni sporazum je mogao biti zaključen i utvrđen status Nagorno-Karabaha. Ton-Petrosijan je primetio da je rukovodstvo Nagorno-Karabaha pristupilo maksimalistički i da su mislili da mogu da dobiju više. Jermeni su odbili većinu predloga o autonomiji jer su smatrali da je to stvar o kojoj se ne može pregovarati. Azerbejdžan takođe nije hteo da popusti i pretio je nastavkom neprijateljstva.[57] Dana 30. marta 1998. Robert Kocarijan je izabran za predsednika. On je odbijao sve pozive za izradu dogovora o rešenju konlikta. Godine 2001. Kocarijev i Alijev su se sreli na Ki Vestu na Floridi, na pregovorima o miru koji su održani pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Dok je nekoliko zapadnih diplomata izrazilo optimizam, nemogućnost da se stanovništvo obe zemlje pripremi na kompromis je osujetila nade za mirno rešenje.[58]
Procenjuje se da je milion ljudi raseljeno tokom sukoba. Takođe se procenjuje da je 400.000 Jermena koji su živeli u Azerbejdžanu pobeglo u Jermeniju ili Rusiju, a da je još 30.000 pobeglo iz Karabaha.[59] Mnogi koji su napustili Karabah vratili su se kada se rat završio. Oko 800.000 Azerbedžanaca je proterano iz Jermenije i Karabaha.[7] I mnogi pripadnici drugih nacionalnih grupa iz Karabaha bili su primorani da žive u izbegličkim kampovima koje su podigle vlade Azerbejdžana i Irana.[60]
Posledice rata igrale su ulogu i u ubistvu jermenskog poručnika Gurgena Markariana koga je u februaru 2004. godine na NATO seminaru u Budimpešti u Mađarskoj sekirom iskasapio njegov azerbejdžanski kolega Ramil Safarov.[61] Azerbejdžansko neprijateljstvo prema svemu što je jermensko dovelo je do uništenja na hiljade jermenskih srednjovekovnih nadgrobnih spomenika poznatih kao „kačkars“, na masovnom groblju u Julfi u Nakičevanu. Ovo rušenje je privremeno zaustavljeno kada je prvi put otkriveno 1998, ali je potom nastavljeno krajem 2005. Azerbejdžan je uporedio jermensku kontrolu u regionu sa nacističkom okupacijom SSSR tokom Drugog svetskog rata.[9]
Nakon rata, mnoge organizacije su donele rezolucije koje su se odnosile na konflikt. Tako je 25. januara 2005. Savet Evrope usvojio neobavezujuću rezoluciju 1416 koja je kritikovala „velike etničke progone i stvaranje monoetničke zemlje“ i proglasila da su jermenske snage okupirale teritoriju Azerbejdžana.[62][63] Dana 14. maja 2008. trideset devet zemalja iz sastava Generalne skupštine Ujedinjenih nacija glasalo je za rezoluciju 62/243 u kojoj se pozivalo na „bezuslovno i potpuno povlačenje jermenskih snaga sa svih okupiranih teritorija Republike Azerbejdžan“. Skoro sto zemalja se uzdržalo od glasanja, dok je sedam zemalja, uključujući i tri vodeće države Minske grupe — Rusiju, SAD i Francusku, glasalo protiv rezolucije.[64]
Tokom samita Organizacije islamske konferencije 14. marta 2008. i sednice Saveta ministara spoljnih poslova OIK-a 18—20. maja 2008, države članice su usvojile rezoluciju br. 10/11 i rezoluciju br. 10/37 Saveta ministara spoljnih poslova. Obe rezolucije osudile su „agresiju Jermenije protiv Azerbejdžana“ i pozvale na neposrednu primenu rezolucija Saveta bezbednosti UN 822, 853, 874, 884.[65] Kao odgovor, jermenski lideri su izjavili da Azerbejdžan „eksploatiše islam kako bi sakupio veću međunarodnu podršku“.[66]
Početkom 2008. godine došlo je do porasta tenzija između Jermenije i Nagorno-Karabaha s jedne i Azerbejdžana s druge strane. Predsednik Alijev je ponovio da će Azerbejdžan pribeći upotrebi sile ukoliko to bude potrebno da se povrati teritorija koja je van kontrole vlasti u Bakuu.[67] Istovremeno, incidenti u kojima se kršio prekid vatre postali su sve učestaliji. Najteži incident dogodio se 5. marta 2008. godine kada je poginulo 16 vojnika na obe strane. Obe strane su optuživale drugu stranu da je izazvala sukob.[68] Novost u poslednjem obračunu bila je upotreba artiljerije, dok su u prethodnim incidentima korišćeni snajperi i automatske puške.[69] Smrtonosni incidenti dogodili su se i u leto 2010. godine.
Godine 2008. Mihail Barabanov je u tekstu u „Moskov difens brifu“ izneo mišljenje da će se zbog velikih sredstava koje je Azerbejdžan ulagao u vojsku bilans snaga promeniti u korist Azerbejdžana pa „Jermeni neće moći da održe korak u naoružavanju sa naftom bogatom državom kao što je Azerbejdžan i to bi moglo dovesti do destabilizacije zamrznutog konflikta između ove države“.[70] Drugi analitičari su izneli mnogo opreznija zapažanja, uz napomenu da postoji mnogo očiglednih nedostataka u azerbejdžanskoj administraciji i vojsci i primetili da je i vojska u Nagorno-Karabahu u stanju pune pripravnosti.[71]
- ↑ 1,0 1,1 DeRouen, Karl and Uk Heo (eds.) Civil Wars of the World: Major Conflicts since World War II. Santa Barbara, California: ABC-CLIO, 2007, p. 148. ISBN 978-1-85109-919-1.
- ↑ Naёmniki!Nagornый Karabah, Abhaziя, Čečnя, Юgoslaviя, Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ 3,0 3,1 (ru) Melik-Shahnazarov, Arsen. Nagornый Karabah: faktы protiv lži.
- ↑ Rieff, David (June 1997). „Without Rules or Pity”. Foreign Affairs (Council on Foreign Relations) 76 (2). Arhivirano iz originala na datum 2008-07-20. Pristupljeno 2011-10-29.
- ↑ Lieberman, Benjamin (2006). Terrible Fate: Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe. Chicago: Ivan R. Dee. str. 284–292. ISBN 1-56663-646-9.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Croissant, Michael P. (1998). The Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. London: Praeger. ISBN 0-275-96241-5.
- ↑ 7,0 7,1 The Central Intelligence Agency. „The CIA World Factbook: Transnational Issues in Country Profile of Azerbaijan”. Arhivirano iz originala na datum 2016-07-09. Pristupljeno 29. 10. 2011. Military involvement denied by the Armenian government.
- ↑ A. P. Novoselьcev K voprosu o političeskoй granice Armenii i Kavkazskoй Albanii v antičnый period, Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 De Waal, Thomas (2003). Black Garden: Armenia and Azerbaijan Through Peace and War. New York: New York University Press. str. passim. ISBN 0-8147-1945-7.
- ↑ Ministry of Foreign Affairs of the ROA. Circular by colonel D. I. Shuttleworth of the British Command Arhivirano 2006-05-07 na Wayback Machine-u. Republic of Armenia Archives, File No. 9., Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Karagiannis, Emmanuel. (2002). Energy and Security in the Caucasus. London: RoutledgeCurzon. str. 36, 40. ISBN 0-7007-1481-2.
- ↑ Bradshaw, Michael J; George W. White (2004). Contemporary World Regional Geography: Global Connections, Local Voices. New York: Mcgraw-Hill. str. 164. ISBN 0-07-254975-0.
- ↑ Yamskov, A. N. "Ethnic Conflict in the Transcausasus: The Case of Nagorno-Karabakh". Theory and Society, Vol. 20, No. 5, Special Issue on Ethnic Conflict in the Soviet Union October 1991, str. 659., Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Nadein-Raevski, V. "The Azerbaijani Armenian Conflict" in Ethnicity and Conflict in a Post-Communist World. Rupesinghe, K., King, P., Vorkunova, O. (eds.) New York: St. Martin's Press, 1992, str. 118.
- ↑ Gilbert, Martin (2001). A History of the Twentieth Century: The Concise Edition of the Acclaimed World History. New York: Harper Collins. str. 594. ISBN 0-06-050594-X.
- ↑ Brown, Archie (1996). The Gorbachev Factor. Oxford: Oxford University Press. str. 262. ISBN 0-19-288052-7.
- ↑ Lobell, Steven E.; Philip Mauceri (2004). Ethnic Conflict and International Politics: Explaining Diffusion and Escalation. New York: Palgrave MacMillan. str. 58. ISBN 1-4039-6356-8.
- ↑ 18,0 18,1 Rost, Yuri (1990). The Armenian Tragedy: An Eye-Witness Account of Human Conflict and Natural Disaster in Armenia and Azerbaijan. New York: St. Martin's Press. str. 17. ISBN 0-312-04611-1.
- ↑ 19,0 19,1 19,2 Kaufman, Stuart (2001). Modern Hatreds: The Symbolic Politics of Ethnic War. New York: Cornell Studies in Security Affairs. str. 49–66. ISBN 0-8014-8736-6.
- ↑ Tvrdi se da se vrlo malo zna o incidentima jer su vlasti navodno prikrivale bilo kakve informacije o njima, pogledati De Waal, Black Garden, str. 18-19.
- ↑ (ru) Chronology of the conflict Arhivirano 2012-03-05 na Wayback Machine-u. Memorial.
- ↑ (ru) Kulish, O. and Melikov, D. Socialist Industry. 27. mart 1988, pristupljeno na dan 30. mart 2008.
- ↑ Remnick, David. "Hate Runs High in Soviet Union's Most Explosive Ethnic Feud". Vašington post. 6. septembar 1989.
- ↑ Shahmuratian, Samvel (ed.) (1990). The Sumgait Tragedy: Pogroms Against Armenians in Soviet Azerbaijan. New York: Zoryan Institute. ISBN 0-89241-490-1.
- ↑ Hovannisian, Richard G. (1971). The Republic of Armenia: The First Year, 1918-1919, Vol. I. Berkeley: University of California Press. str. 91. ISBN 0-520-01984-9.
- ↑ 26,0 26,1 Altstadt, Audrey L. The Azerbaijani Turks: power and identity under Russian rule. Stanford: Hoover Institution Press, 1992, str. 215.
- ↑ Smolowe, Jill (29. 1. 1990.). „The Killing Zone”. TIME Magazine. Arhivirano iz originala na datum 2005-09-09. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ 28,0 28,1 Cullen, Robert. "A Reporter at Large, Roots." The New Yorker. 15. april 1991.
- ↑ (ru) „ARMENIЯ - AZERBAЙDŽAN: ЭTO UŽE PROSTO VOЙNA”. Vlasts. 20. 8. 1990..
- ↑ 30,00 30,01 30,02 30,03 30,04 30,05 30,06 30,07 30,08 30,09 30,10 Hramčihin, Aleksandr Anatolьevič „Na kavkazskih frontah – situaciя patovaя. Poka...", Nezavisimoe voennoe obozrenie 15. 01.2010, Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ 31,0 31,1 31,2 Mikhail Barabanov "Nagorno-Karabakh: Shift in the Military Balance", Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ Gokay, Bulent (2003). The Politics of Caspian Oil. New York: Palgrave MacMillan. str. 189–190. ISBN 0-333-73973-6.
- ↑ 33,0 33,1 Melkonian. My Brother's Road, str. 213.
- ↑ „Letter from the Charge d'affaires a.i. of the Permanent Mission of Azerbaijan to the United Nations Office”. Unhchr.ch. Pristupljeno 10. 11. 2011.
- ↑ Quinn-Judge, Paul (3. 3. 1992.). „Armenians killed 1000, Azeris charge.”. Boston Globe. Arhivirano iz originala na datum 2007-02-08. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Denber Rachel. Bloodshed in the Caucasus: Escalation of the Armed Conflict in Nagorno-Karabakh. New York: Helsinki Watch, septembar 1992, str. 19–21. ISBN 1-56432-081-2.
- ↑ (ru) „Vesennee oživlenie v Nagornom Karabahe”. Kommersant. 6. 4. 1992.
- ↑ Carney, James (13. 4. 1992.). „Former Soviet Union Carnage in Karabakh”. TIME Magazine. Arhivirano iz originala na datum 2005-03-10. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ 39,0 39,1 39,2 39,3 Melkonian, Markar (2005). My Brother's Road, An American's Fateful Journey to Armenia. New York: I.B. Tauris. str. passim. ISBN 1-85043-635-5.
- ↑ Rubin, Barry; Kemal Kirisci (2001). Turkey in World Politics: An Emerging Multiregional Power. Boulder, Co: Lynne Rienner. str. 175. ISBN 1-55587-954-3.
- ↑ 41,0 41,1 41,2 Khatchig Mouradian; Mouradian, Khatchig. "Terror in Karabakh: Chechen Warlord Shamil Basayev's Tenure in Azerbaijan Arhivirano 2011-08-15 na Wayback Machine-u". The Armenian Weekly.
- ↑ Yossef Bodansky (2008). Chechen Jihad: Al Qaeda's Training Ground and the Next Wave of Terror (reprint izd.). HarperCollins. str. 36. ISBN 0061429775. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ 43,0 43,1 43,2 Chrysanthopolous, Leonidas T. (2002). Caucasus Chronicles: Nation-building and Diplomacy in Armenia, 1993–1994. Princeton: Gomidas Institute Books. ISBN 1-884630-05-7.
- ↑ Sammakia, Nejla (23. decembar 1992). „Winter Brings Misery to Azerbaijani Refugees”. San Francisco Chronicle. Arhivirano iz originala na datum 2006-08-11. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ 45,0 45,1 45,2 45,3 Human Rights Watch/Helsinki. Azerbaijan: Seven Years of Conflict in Nagorno-Karabakh. New York: Human Rights Watch, 1994.
- ↑ 46,0 46,1 * United Nations Security Council Resolution 822 passed on 30 April 1993. A total of four UNSC resolutions were passed in regards to the conflict.
- ↑ Vartanyan, Arkady. "Azerbaijan, USA seen pursuing anti-Russian goals in Karabakh". BBC Monitoring Former Soviet Union. 11. jun 2000
- ↑ Gurdelik, Rasit (30. 1. 1994.). „Azerbaijanis Rebuild Army with Foreign Help”. The Seattle Times. str. A3. Arhivirano iz originala na datum 2012-09-30. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ 49,0 49,1 Loiko, Sergei L (19. jul 1993). „Ex-Soviet `Top Guns' Shot Down, Face Possible Death as Mercenaries”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala na datum 2009-02-03. Pristupljeno 2013-06-13.
- ↑ Cooley, John K. (2002). Unholy Wars: Afghanistan, America and International Terrorism. London: Pluto Press. str. 150–151. ISBN 0-7453-1917-3.
- ↑ Bell, Christine (2005). Peace Agreements and Human Rights. Oxford: Oxford University Press. str. 326. ISBN 0-19-927096-1.
- ↑ (ru) Žurnalistы na voйne v Karabahe: Pisarenko Dmitriй (Journalists in the Karabakh War: Dmitri Pisarenko) Arhivirano 2012-12-21 na Archive.is-u. Biblioteka Centra Ekstremalnoy Zhurnalistiki.
- ↑ Chorbajian et al. The Caucasian Knot, str. 9.
- ↑ 54,0 54,1 Karim H. Karim. Covering the South Caucasus and Bosnian Conflicts: Or How the Jihad Model Appears and Disappears. In: Abbas Malek, Anandam P. Kavoori. The Global Dynamics of News. Greenwood Publishing Group, 2000; str. 180-185
- ↑ Durch, William J ed. (1996). UN Peacekeeping, American Politics and the Uncivil Wars of the 1990s. New York: Palgrave Macmillan. str. 444. ISBN 0-312-12930-0.
- ↑ 56,0 56,1 Cohen, Ariel (ed.) (2005). Eurasia in Balance: US and the Regional Power Shift. Aldershot, England: Ashgate. str. 60. ISBN 0-7546-4449-9.
- ↑ „Azerbaijan threatens renewed war”. BBC News. 12. 5. 2004.. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Peuch, Jean-Christophe (10. 4. 2001.). „Armenia/Azerbaijan: International Mediators Report Progress On Karabakh Dispute”. RFE/RL.
- ↑ Collin, Matthew. "Azeris criticised on human rights". BBC News. 28. jun 2007.
- ↑ For more detailed statistics on the status of refugees and the number of internally displaced persons see human rights in Nagorno-Karabakh.
- ↑ Grigorian, Mariana; Rauf Orujev (29. 10. 2011.). „Murder Case Judgement Reverberates Around Caucasus”. Institute for War and Peace Reporting.
- ↑ (ru) "Rezolюciя PASE po Karabahu: čto dalьše? (The PACE Resolution on Karabakh: What Next?)." BBC Russian. 2011-10-29
- ↑ "Resolution 1416 (2005)." PACE. 25. januara 2005.
- ↑ Azimov, Araz. "Azerbaijan Criticizes France, Russia, U.S Over Karabakh Resolution." RFE/RL., Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ „Resolutionresolutions on political affairs adopted by the eleventh session of the islamic summit conference”. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-17. Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Organization of the Islamic Conference Again Condemns Armenia Arhivirano 2010-10-05 na Wayback Machine-u." Asbarez., Pristupljeno 29. 10. 2011.
- ↑ Yevgrashina, Lada. "Azerbaijan may use force in Karabakh after Kosovo", Reuters. 4. mart 2008, pristupljeno na dan 29. 10. 2011.
- ↑ Yevgrashina, Lada and Hasmik Mkrtchyan. "Azeris, Armenians spar after major Karabakh clash", Reuters. 5. mart 2008. pristupljeno na dan 29. 10. 2011.9
- ↑ "4 killed in Nagorno-Karabakh region in skirmishes between Azerbaijanis, ethnic Armenians", International Herald Tribune. 10. mart 2008, pristupljeno na dan 29. 10. 2011.
- ↑ Barabanov, Mikhail. „Nagorno-Karabakh: Shift in the Military Balance”. Moscow Defense Brief (Centre for Analysis of Strategies and Technologies) (2/2008). Arhivirano iz originala na datum 2009-08-26. Pristupljeno 2011-10-29.
- ↑ Giragosian, Richard. "Armenia and Karabakh: One Nation, Two States." AGBU Magazine. № 1, Vol. 19, maj 2009, str. 12–13.
- ZAЯC D. V. Nagorno-Karabahskaя Respublika. Arhivirano 2009-05-25 na Wayback Machine-u Geografiя. - Prilož."Pervoe sentяbrя". - 2004.-№43. - S.28-29
- Tim Potier. Conflict in Nagorno-Karabakh, Abkhazia and South Ossetia: a legal appraisal. Kluwer Law International 2010. ISBN 90-411-1477-7